Piše: Mirjana Bobić-MojsilovićDok ceo zapadni svet ne može čudu da se načudi – da „Fejsbuk“, „Tviter“ i ostale društvene mreže služe kao savršeno sredstvo za masovno špijuniranje, to jest za suptilnu kontrolu, dok pojedine novine objavljuju neverovatne činjenice da celokupna istorija tumaranja po internetu u Velikoj Britaniji sada može da bude dostupna policiji i tajnim službama, te da svaki čovek lako može da postane „predmet obrade“, i dok se internet koristi pre svega za skretanje pažnje javnosti sa jedne opasne afere na drugu – kao što je slučaj sa otkrivenom globalnom pedofilskom aferom nazvanom Pizagejt, koja se pokriva skandaloznim hapšenjem i odvođenjem u ludnicu američkog repera Kanje Vesta jer se usudio da iskoči iz matriksa, malo ko ne vidi da sprovođenje masovne kontrole dobija dimenzije ravne onima koje su opisivali Orvel i Haksli. U manje razvijenim informacionim društvima, stvari se, međutim, odvijaju onako kako je jedino moguće. Upotrebom ljudskog faktora. Siromašna Srbija, naravno, takođe koristi društvene mreže, a pre svega „Tviter“ kao izvor informacija značajnih za budućnost zemlje, pa su se tako u poslednje vreme poruke na „Tviteru“ ispostavljale kao ključni politički argumenti čak i u Narodnoj skupštini. Ipak, pošto ne može ozbiljna država da se osloni samo na sto četrdeset karaktera, koliko u poruci omogućava „Tviter“, naši su se dosetili daleko boljeg metoda za držanje stvari pod kontrolom. Ukoliko Skupština Srbije usvoji novi predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada, Srbija neće imati o čemu više da brine. Institucija takozvanih profesionalnih upravnika zgrada, koji će imati pravo da ulaze u stanove bez dozvole vlasnika i sudskog naloga, popisuju stanare i cinkare podstanare, ispostavlja se kao pravi minjon iz poslastičarnice domaćih deserta. Neće imati više niko da brine ni o čemu pošto će plaćeni Ilije Čvorovići imati ćagu da sa ponosom i revnošću prijavljuju sumnjive komunalnoj policiji. Lepota ovog projekta leži u činjenici da će stanari plaćati svog lokalnog žbira: upravnik vodi evidenciju ko gde živi, a ako je kreativan zapisaće i još ponešto o svakom stanaru, špijuniraće podstanare ili rođake sa sela, ko šta slavi i koliko je gostiju imao, da li je bilo radosti kad je naređeno da se tihuje, i obrnuto, i što je najzanimljivije, imaće pravo da uđe u svačiji stan, bez naloga. Neverovatno je da se niko nije dosetio da upravniku zgrade poveri i rezervne ključeve od poštanskih sandučića, kako bi evidencija o životu, računima, dopisima i uopšte komunikaciji stanara, bila dostupnija, pošto i poreska mora od nečega da živi. Jer famozni upravnik zgrade dobija dužnost da otkriva podstanare i da ih prijavljuje poreskoj, kako bi se naplatio porez od 20%, pa onda upravnik postaje zaista kapo – jer obavlja i posao poreske uprave, ali i MUP-a. Iako po Ustavu nema svako pravo da kontroliše gde ko živi, jer o tome registar vodi MUP, upravnik se ispostavlja kao bog i batina u zgradi, pa je ono što će stanari morati da mu daju za platu, u stvari malo, s obzirom na to koliko će da ih špijunira. Dodajmo tome i mali podatak – ko tri puta ne dođe na sastanak skupštine stanara, gubi pravo da glasa o stvarima koje ga se tiču. Revnosni hauzmajstor i privatni špijun može da saziva sastanke jednom nedeljno, i on sam postaje neka vrsta hodajuće mesne zajednice, naše nove porodice. Tako život u stambenoj zgradi preti da postane život u instituciji. Moguće je, naime, zamisliti, kako će posle vaspostavljanja plaćenog špijuna po zgradama, neko doći na ideju da objedini internet u svakoj zgradi, ili da sprovede centralnu klimu, ili da zabrani otvaranje prozora. Ako Ilija voli da ide ranije na spavanje, nije nelogično pretpostaviti da se uvede obavezno gašenje svetla posle jedanaest uveče, kao i da se instalira alarm za rano buđenje celog komšiluka, pošto mora da se radi, radi i samo radi. Takođe bi mogla da se organizuje i dodatna aktivnost Ilije Čvorovića – inspekcija komšijskog đubreta, pošto ništa toliko ne govori o životu čoveka, njegovim navikama, stremljenju, ukusima, materijalnom stanju, lažima, pretvornosti, nastranostima i ideologiji – kao njegove kese za đubre. Zapadni svet živi u matriksu informacija, a mi, bogu hvala, ostajemo verni sopstvenoj komediografskoj tradiciji. Špijunaža iz haustora je uvek davala fantastične rezultate, a sa novim upravnicima života, nama špijunke na vratima više neće biti potrebne, pošto će vrata naših života, po zakonu, morati da budu široko otvorena.
Izvor: Večernje novosti
