Piše: Nikolaj Đakonov, donski kozak
Ovo su upravo reči koje mi kao refren zvuče u mislima kada pomislim na putovanje po Srbiji. Mi smo je proputovali, da tako kažem, uzduž i popreko – sa severa na jug i sa zapada na istok. I svuda su nas primali sa velikim poštovanjem i bratskom ljubavlju. Obični Srbi, ljudi izvan politike, sve što je povezano sa Rusijom, sa našom istorijom, poštuju kao svetinju.
A zajedničkog je u nas stvarno mnogo.
Da su Srbi – Sloveni i to pravoslavni Sloveni, poznato je mnogima. Iznenađujuće, sa minimalnim znanjem crkvenoslovenskog jezika, naravno, ne bez teškoća, razumeli smo srpski jezik! Kada smo posećivali pravoslavne hramove, na primer, Hram Svetog Save u Beogradu, bio sam zapanjen. Čak je i unutrašnjost hrama posebno podsećala na Vojskovuju katedralu u Novočerkasku!
Srbi pamte da je ugnjetavanje pravoslavne slovenske braće u osmanlijskoj Turskoj bio povod za brojne ruske-turske ratove, koji su se, na kraju krajeva, završili oslobađanjem Srbije od jarma.
Nisu se Srbi ni u Austro-Ugarskoj osećali baš udobno. NJihova naselja u današnjoj Vojvodini, Slavoniji, Dalmaciji i Srpskoj krajini izgrađena su na kozačkom principu. Ti Srbi, nazivani graničari, oslobađani su poreza, ali su morali da služe i da svojim oružjem zaštite granice sa Turskom, sa svojim konjima, u svojim uniformama. Gledajući stare slike graničara, primetio sam da su, čak i po izgledu, po odeći i običajima, slični donskim kozacima!
Bez obzira na neke privilegije, Srbi su bili pod stalnim pritiskom carstva. Prisiljavani su da prime katoličanstvo, ili da se pridruže Uniji, odnosno da ispovedaju neku mešavinu pravoslavlja i katoličanstva. Jasno je da je i jedno i drugo bilo neprihvatljivo za pravoslavne graničare. Izlaz za njih postalo je preseljenje bila podneta odgovarajuća molba ruskoj carici.
Jelisaveta Petrovna je odgovorila njihovom zahtevu: 13. (24.) jula 1751. godine “Bez obzira koliko bi srpskog naroda poželelo da pređe u Rusku imperiju, svi će oni, kao istovernici, biti primljeni u službu i dobiće državljanstvo”.
Srbi su krenuli u Rusiju.
NJima su za naseljenje dodeljene zemlje u Zadnjeprovskim stepama između reka Sinjuhe i Dnjepra. Zemlja je dodeljivana prema činovima: običan redov – 20-30 četvrti, praporšćik – 50, poručnik – 80, kapetan – 100 četvrti. Jedna četvrta je bila oko 5000 m2. Prestonica Nove Srbije postao je vojni grad Novomirgorod.
Te zemlje imale su autonomni status i podčinjavale su se direktno Senatu i vojnom Kolegijumu. Doseljenici su bili podeljeni u gusarske pukove, rote-rovovske, bili su istovremeno i teritorijalne i vojne i administrativne jedinice. Nova Srbija je postala dio Novorusije sa centrom u gradu – tvrđavi Svete Jelisavete. NJen strateški značaj bio je uslovljen činjenicom da je bila na putu naleta krimskih Tatara, po njihovom omiljenom maršrutu, a bila je i važan poligon za prebacivanje ruskih trupa na jug, na Krim.
Kada je u 1764. dekretom Katarine osnovana Novorosijska gubernija, Nova Srbija izgubila je autonomiju. Tada je većina Srba otišla na Kubanj, gde su se spojili sa lokalnim kozacima. Postoje potomci Srba na Donu. O tome svedoče raspostranjena među kubanskim i donskim kozacima prezimena Serbin, Serbinenko, Serbinov, Serbiakov.
Nakon pola veka desio se obrnuti proces. Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji i poraza Belog pokreta u Građanskom ratu, u Srbiju je emigriralo nekoliko hiljada kozaka. NJih je dobro primio kralj Jugoslavije Aleksandar Prvi Karađorđević. Kozaci su i u Jugoslaviji bili privrženi monarhiji. Komunističke ideje širile su se po cijelom svijetu. Podigli su glavu i nacionalisti, koji su željeli da razbiju Jugoslaviju. Godine 1934. kralj je ubijen. Jugoslaviju su podijelili Nemačka, Italija i Mađarska. Srbija je bila pod nemačkim protektoratom.
Tokom poslednjeg cepanja Jugoslavije samo je Rusija, koja se u to vreme nalazila u krajnje složenom položaju, izražavala simpatije i pružala realnu podršku srpskom narodu. Kozaci iz svih kozačkih sredina, dobrovoljci iz drugih krajeva Rusije, borili na strani srpske braće. I pamte to. I pamtiće. Obični Srbi uzdaju se samo u Rusiju i Boga.
Jasno je da i u Srbiji postoje i otvoreni rusofobi, koji računaju, da su za zemlju važne samo „zapadne demokratske vrednosti“, i da će samo one sigurno dovesti do prosperiteta u „evropskoj porodici naroda“. Ali, gde ih nema, Rusofoba? Čak i u samoj Rusiji postoje sile neprijateljski nastrojene prema sopstvenoj zemlji. Za njih je tradicionalno „što gore, to bolje“. Ali većina Srba su – otvoreni rusofili, koji žele da izgrade najbliže odnose sa Rusijom i samo Rusima.
Dijalog se vodi. Provode se zajednički kongresi, krugovi, rade posoljske stanice, usklađuju se ekonomske veze. Zašto je to potrebno kozacima i Srbima baš sada, u naše složeno vreme? Da, sve je vrlo jednostavno: isti su oni koji nam ne žele dobro, isti su nam i očigledni neprijatelji. Ko „bure valja“ na Rusiju, taj svojom pažnjom ne mimoilazi ni Srbiju. Nema nas u svetu tako mnogo da bismo zaboravili svoju pravoslavnu braću. Siguran sam da je pred našim zemljama i narodima duga i svetla zajednička istorije. Za to postoje svi preduslovi.
Želio bih da kažem nekoliko reči o kratkoj poseti Bosni i Hercegovini. Dve stotine kozaka došlo je u Bosnu i Hercegovinu u okvirima kulturnog festivala, posvećenog stogodišnjici Prvog svetskog rata. Desilo se da se naš dolazak poklopio sa lokalnim izborima. Neprijateljski novinari odmah su pokušali da iskoriste festival za svoje ciljeve. Sarajevska štampa, javljajući o dolasku kozaka, nazvala ih je „specijalne snage“ i istakla da je to „naoružana jedinica“, koja je učestvovala u „aneksiji“ Krima i u događaja u Donbasu.
Izmišljotine novinara i nekog „politikologa, koji je tražio da mu se ne objavi ime“, svode na činjenicu da je dolazak kozaka povezan sa bosanskim izborima. Da je „moguće“ da su kozaci potrebni da obezbede „podršku sile“ jednog od kandidata, Srbina po nacionalnosti, koji se navodno nedavno sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom da pridobije njegovu podršku. Kakav blam!
Ali najviše je kozake nasmejala izjava nekih novinara, da došljaci uopšte ne znaju da igraju! Odgovorno izjavljujem – to nije istina! Celi svet zna da kozaci savršeno vladaju igrama! Ova veština nam se prenosi sa majčinim mlekom! U raznim periodima istorije igrali smo na mnogim mestima. I uvek uspešno! Opet ćemo zaigrati, i ne samo jedanput.
Izvor: Princip
