Pravda

- SNS je sklopio koalicioni sporazum sa SDP-om Rasima LJajića samo na parlamentarnom nivou, tako da je pitanje lokalnih izbora još potpuno otvoreno. I narod i političke stranke polako sazrevaju, pa se može računati na neku relaksaciju odnosa i pokušaj saradnje. Naravno principijelno, i u vezi sa stvarima koje su od interesa za bošnjački narod, ali i za sve građane koji žive u Sandžaku. To je moje mišljenje i ja ću takvu preporuku dati stranci Bošnjačke demokratske zajednice, za koju se u medijima kaže da je bliska muftiji Zukorliću. - Da li biste onda, kao blizak, ali i uticajan čovek, savetovali BDZ-u da uđe u Vučićevu vladu? - Na vlasti treba da budu oni koji dobiju stvarnu podršku naroda, a ne ona stranka koja se uoči izbora utapa u stranku za koju se zna da će dobiti većinu. To je moj princip. Onaj ko bude imao solidnu podršku građana treba da participira u vlasti. Najbitnije je ono što je vladajuća stranka sa premijerom Vučićem na čelu ispostavila kao ključni zadatak, a to je obračun sa kriminalom i korupcijom. Bitno je da se to nastavi i da to važi i za Novi Pazar, ne samo za Beograd. Za bošnjačke stranke cilj je da budu u vlasti, ali naravno pod jednim vrlo principijelnim uslovom, koji nažalost do sada nije bio vidljiv, a to je da u toj vlasti, odnosno u ministarskim foteljama, budu predstavnici svog naroda, a ne predstavnici svog interesa kao do sada. - Mislite na LJajića i Ugljanina? - Pa samo su do sada oni upražnjavali republičku i lokalnu vlast. Suština je da ono što predstavljate narodu pre izbora ne zaboravite ni posle izbora, da nastojite da ispunite obećanja na osnovu kojih ste dobili glasove. - Da li ste zadovoljni odnosom aktuelne vlasti prema Islamskoj zajednici i Bošnjacima uopšte? - Uvek sam tražio sagovornika među srpskim vlastima, a do sada sam imao samo Zorana Đinđića, koji je nažalost tragično nastradao. Sa Koštunicom i Tadićem se nisam slagao. Đinđićevo vreme je bilo zlatni period jer se naš glas, glas Bošnjaka, čuo u Beogradu, argument je imao težinu. Sada pak u značajnoj meri imamo premijera Vučića kao nekog ko želi da čuje naš glas.To smo prepoznali iz njegovih poziva na bošnjačko-srpski dijalog, koji je od naše strane zdušno podržan. Želeli bismo da Srbija smogne snage da nam se omogući da osetimo ambijent Srbije kao svoje zemlje, svoje države. - Čime vas, konkretno, Srbija sputava da se osećate kao u svojoj zemlji? - Ključno je pitanje Islamske zajednice! Kada se cepa Islamska zajednica, nema zaštite državnog aparata, kada se cepa Srpska pravoslavna crkva, onda državni aparat, uključujući i policiju, ne dozvoljava vladiki Artemiju da formira novu crkvu. Dakle, to šalje poruku dvojnog standarda. Moju zajednicu može da trga ko hoće, a vašu ne može niko da dira. Takvih primera je bezbroj. Ja samo tražim da budemo isti, ako smo gladni, svi smo gladni, ako smo siti, svi smo siti. - Koliko ima istine u tvrdnjama da je Novi Pazar prepun džihadista koji odlaze da ratuju za Islamsku državu? - S obzirom na stanje u Sandžaku, ekonomsko, političko, socijalno, infrastrukturno... u Pazaru ima najmanje ekstremista. Kad se uzmu brojke takvih delovanja, onda je to veoma mali broj. Ekstremizam je kao bolest, postoji u svakom narodu, samo je pitanje brojke i da li je ambijent taj koji podstiče ekstremizam ili ga umanjuje. Ono što stalno ponavljam je da je cepanje Islamske zajednice napravilo pukotinu u koju su instalirane razne nelegalne organizacije i zato je vraćanje jedinstva Islamske zajednice državni interes Srbije. Jer ako ja kao muftija imam punu kontrolu nad versko-obrazovnim procesom Islamske zajednice pred državom, ja sam odgovoran za sve što se dešava u toj zajednici. Ali ako nemam kontrolu, to znači da mi je neko instalirao paralelnu zajednicu i razne druge grupacije. Ne može se od mene onda tražiti da kontrolišem tu zajednicu... Ne tražim da država rezovima rešava neke izrasline koje su nastale u Islamskoj zajednici. Mi smo spremni da sve rešavamo dijalogom, samo nam treba spremnost države da poštuje Ustav i zakone. - Prilikom posete Srbiji, turski premijer Ahmet Davutoglu sastao se sa muftijom Jusufspahićem. Vas je zaobišao. Zašto? - Nisam zadovoljan odnosom turskog predstavništva za verska pitanja prema islamskim zajednicama na Balkanu. To je pogrešna politika, uz sve uvažavanje turskog naroda, države Turske, predsednika Erdogana, koga smatram velikim vođom među muslimanima. Turska vlast među muslimanima na Balkanu ne bi smela da ima svoje favorite, ona bi, kao neki stariji brat, trebalo da se ponaša jednako prema svim muslimanima ovde. Savetujem premijeru Davutogluu da vodi računa o posledicama svojih postupaka, a posebno o emocijama nas muslimana, koji smo veoma ranjivi, jer smo stalno plaćali cehove turske krivnje, iako nismo Turci. Turska duguje nama, a ne mi njoj. - Kako vi gledate na ideju autonomije Sandžaka? - U interesu je i Srbije i Crne Gore i njihovih građana da Sandžak bude definisan kao neka vrsta prekogranične evropske regije sa izvesnim stepenom autonomije, kao što je Evropa puna takvih primera. I takve regije su zapravo garant stabilnosti, a ne destrukcije. Nije mi jasno zašto Srbija u tome ne vidi viši stepen interesa za sebe u pogledu veze sa Crnom Gorom, ta veza bi bila relaksirana, ne bi bilo crvene linije. Takođe, granica između Crne Gore i Srbije je za mene neprirodna granica, a neprirodne granice uvek prouzrokuju probleme i pošto to ne možemo rešavati negacijom te granice, najbolje je premošćavanje te granice uz pomoć regije Sandžaka. - Da li biste, poput muftije Jusufspahića, prihvatili mesto ambasadora? - Bože sačuvaj... Ne postoji primer u svetu da je jedan muftija, jedan vladika, jedan biskup... sa te pozicije otišao za ambasadora, osim Jusufspahića. Ne razumem odluku Srbije da njega imenuje za ambasadora, osim ako se nije uzelo u obzir da on ima tradiciju u služenju državi, i po toj logici jeste dobro, Srbija je izabrala pravog ambasadora. On će služiti perfektno jer ima i porodičnu tradiciju služenja državi. Ja nemam tradiciju služenja državi, za mene se država mora mnogo truditi zato što sam po prirodi slobodnjak i pobunjenik. Mogu biti partner državi, ali sluga teško. - Ako izuzmemo obaveze vezane za Islamsku zajednicu i politiku, recite nam kako izgleda jedan vaš dan? - Ja zapravo vodim vrlo dinamičan život, ustajem pre svitanja, a imam i veliku porodicu. Takođe, veoma aktivno se bavim sportom, trenutno tenisom i malim fudbalom, imam istu ekipu već 22 godine. Inače, u srednjoj školi sam bio veoma uspešan bacač koplja, bacač diska, a dugo sam se bavio i borilačkim veštinama. - Kad smo kod sporta, za koga navijate kad igraju Srbija i Bosna? - Jednom su me isprovocirali na nekoj televiziji kad su košarku igrali Srbija i Turska i pitali me za koga sam navijao, a to pitanje je bilo tendenciozno i cinično postavljeno. Ja sam namerno rekao za Tursku, a da uopšte nisam gledao utakmicu niti znao da je bila. I onda je počeo haos. - Da li ste ikada navijali za Srbiju? - Nemam ja problem da navijam za Srbiju. Apsolutno. Znate kako, ja se i u sportu ponašam prema Srbiji onako kako se vlast Srbije ponaša prema meni. Ako imam problem sa državnim aparatom, ja sam ljut i ne mogu da navijam za Srbiju, a ako se ponašaju fino, ja dobijem pozitivnu emociju i navijam. To je moja mera. - Malo ljudi zna da vi pišete knjige? - Da, moja knjiga „Drevna Bosna“ će uskoro biti u štampi, pišem i drugu knjigu o terorizmu, a u planu je i treća, za koju sam zbog tematike kojom ću se baviti apsolutno siguran da će biti bestseler! - Imam sedmoro dece i troje unučadi, koje sam dobio u poslednje tri godine. Sin mi se oženio sa 19, ćerka se udala sa isto toliko godina, oni su mi podarili unučiće, a najmlađa ćerka mi je predškolskog uzrasta. - Već troje unučadi, a imate samo 45 godina? Kakav ste kao deda? - Ja sam super deda... Ne mogu da kažem da sam baš mlad deda, ali ne osećam se ni staro. Nema ništa lepše od toga nego kada nas bog počasti tim stvarima dok smo još u punoj snazi. Podržao sam sina da se oženi sa 19, nisam imao nikakav problem s tim, naprotiv. Ali znao je svoje obaveze, morao je da radi i da sam izdržava porodicu čim se oženio i sada je odrastao u pravog muškarca, koji radi čak dva posla. I sva ostala deca su mi vrlo uspešna, svi su bili odlični u školi, završavaju fakultete, ćerke su čak istovremeno završavale srednju školu i likovnu akademiju, jer su talentovane... A sve bez moje pomoći i forsiranja. - Imate, u današnje vreme, i veoma neobičnu teoriju o ženama... - Moja teorija je da svaka žena treba da od 20. do 30. godine rodi po petoro dece, a onda da se posveti karijeri. To je sasvim moguće, čak i preporučljivo, da na svake dve godine rodi po jedno dete, i ta žena će sigurno izgledati bolje i biti zdravija od one koja rodi jedno od 30. do 40. godine. Nekada, kada su žene rađale po petoro dece, nije bilo bolesti poput raka grlića materice, raka dojke i ostalih teških bolesti jer se rađanjem obnavljao organizam. Deca su nešto najvrednije. Kad rano dobijete dete je kao kada poranite, onda stignete sve da uradite. Posle 30, kada rodi decu, žena treba da se posveti karijeri. To je logičan redosled, a ne ovaj koji imamo danas.