Pravda

Vašington je tako uspeo da Kinu uspori u jačanju ekonomskih veza s prirodnim partnerima koje bi imala u okolnim zemljama. Ali, Peking se sprema da privredno, pa time i politički, upadne na teren gde su SAD dosad bile neprikosnovene po vojnom i političkom uticaju: na Bliski istok. Sporazum o slobodnoj trgovini između Kine i šest država Persijskog zaliva – Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina, Katara, Kuvajta i Omana – trebalo bi da bude potpisan do kraja godine, objavljeno je tokom posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Rijadu. Si nije zaboravio ni najmoćniju zemlju s druge strane zaliva, Iran, gde se dogovorio da trgovinska razmena Pekinga i Teherana u narednoj deceniji bude povećana više nego desetostruko, na 600 milijardi dolara godišnje. Van zaliva, ali na Sueckom kanalu, veoma važnom transportnom koridoru za kinesku robu, Egipat takođe nije zaobiđen na Sijevoj bliskoistočnoj turneji. U Kairu je potpisao memorandum o saradnji oko kineskog novog puta svile, međukontinentalnog infrastrukturnog lanca za otpremanje kineskih proizvoda na strana tržišta. Peking je u protekloj godini gotovo užurbano zaključio niz sporazuma o slobodnoj trgovini, otvarajući sebi tržišta Australije i raznih južnoameričkih i azijskih država. Premda je usporila, druga najmoćnija privreda sveta i dalje ima zavidnu stopu razvoja. Na listi zemalja s kojima želi slobodnu trgovinu je i još jedna s Bliskog istoka – Izrael. Kina već ima znatnu trgovinsku razmenu sa zemljama Persijskog zaliva, a iz tog regiona dobija i više od polovine energenata. Procenjuje se da će za 20 godina uvoziti više nafte od Amerike, koja energetski postaje sve nezavisnija jer napokon proizvodi dovoljno "crnog zlata" da ga ima i za izvoz. Osim što se u tom smislu mogu sve manje osloniti na Ameriku, zemlje zaliva su vidno nezadovoljne i zbog toga što Vašington, dosad njihov verni saveznik, sada pokazuje slabiju spremnost na vojne intervencije u regionu. Delimično vojno povlačenje Amerike otvara prostor Kini da privrednim prodorom, uz pojačane diplomatske napore oko Sirije i pokušaje da posreduje između Rijada i Teherana, ojača i svoj politički uticaj na Bliskom istoku: doduše, to će joj verovatno biti osetno teže nego u slabašnim državama Afrike, u koju je već dosta uložila i sprema se da tome doda i još 60 milijardi dolara u naredne tri godine. Na tlu tog kontinenta Peking otvara i svoju prvu vojnu bazu u inostranstvu, i to u DŽibutiju, čije obale gledaju na vode kroz koje prolazi ogroman deo globalnog transporta nafte i kuda kineski brodovi nose robu za izvoz ka Sueckom kanalu. Kina sve glasnije poziva na međunarodnu saradnju u borbi protiv Islamske države, čvrsto ušančene na Bliskom istoku i prisutne u Africi, a nedavno je donela zakon koji omogućava vojsci da se i van svoje teritorije angažuje protiv terorista. Ali, teško da će Kina potrčati da se posluži time kako bi proširila svoj upliv na strane prilike. Vojnim intervencijama Amerika nije uspela da potuče globalni džihadizam, zbog čega je Vašington trenutno neraspoložen da nastavi s tom politikom na Bliskom istoku. Tamo gde su SAD slale vojnike Kina, pak, šalje industrijalce. Takav pristup umesto politike sile Pekingu je već doneo poene u državi koja u ovom času predstavlja jednu od glavnih privrednih meta za poslovne ljude širom sveta: Iranu. Još otkako je u junu prošle godine postalo izvesno da će Teheran potpisati sporazum o ograničenju svojih nuklearnih kapaciteta, te da će mu zauzvrat biti ukinute međunarodne sankcije, svetski biznismeni opsedaju iransku prestonicu nastojeći da zauzmu što bolju startnu poziciju za juriš na tržište od 80 miliona ljudi i na jednog od najvećih svetskih proizvođača nafte, koja bi, zahvaljujući poništavanju embarga, u dogledno vreme trebalo da postane dostupna u dvostruko većim količinama nego prethodnih godina. U toj trci Kina ima prednost jer ona, premda se u Ujedinjenim nacijama nije usprotivila zavođenju tih sankcija, nikada nije ni odlazila s iranskog tržišta. Naprotiv, iskoristila je odstupanje nekada velikih igrača, poput Nemačke, da uđe u velike projekte, kakav je, na primer, bio izgradnja metroa u Teheranu. Nađen je i način da se zaobiđe blokada iranskog bankarskog sistema, i to, kako je preneo "NJujork tajms", formiranjem nove banke, kao i barter aranžmanima. Time su Kinezi pobrali pohvale iranskog vrhovnog ajatolaha Alija Hamneija, koji se založio za saradnju s takvim "nezavisnim zemljama", kao i za jačanje uzajamnih ekonomskih, ali i bezbednosnih veza. Iran nije samo izvor 10 do 15 procenata nafte koju Kina koristi, nego i karika novog puta svile. Zato je tokom Sijeve posete Teheranu potpisano 17 dokumenata o saradnji na raznim poljima, od energetike, industrije i transporta sve do turizma i životne sredine. Bliskost s Iranom nije preporuka u očima Saudijske Arabije i ostalih iz sunitskog bloka Persijskog zaliva, ali ni to, očevidno, ne zaustavlja kineski privredni prodor u taj deo regiona. Donekle im se Peking "iskupio" podržavajući vladu Jemena, koja se uz avione Rijada i pešadiju njenih saveznika bori protiv pobune šiitske milicije, za koju se sumnja da ima pomoć Irana. Kineska podrška jemenskoj vladi  ostala je samo na rečima, tako da se ni Teheranu nisu zamerili tim balansiranjem, koje je, uostalom, na pozicijama standardne politike Pekinga. Ona je naglašena i u strateškom dokumentu o politici prema arapskim zemljama, prvom koji je Kina sročila o tom regionu: prema njemu, zajednički im je "konsenzus o očuvanju državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, odbrani nacionalnog dostojanstva...". Tim principima Kina uporno odbija i opravdanost vojnih intervencija, koje, izgleda, uspešno zamenjuje privrednim "desantima". U ime tih načela izbegava i kritiku egipatskog režima, kojem je, uz saradnju oko novog puta svile, obećala i finansijsku pomoć od 1,7 milijardi dolara u trenutku kada je on na udaru građanskih nemira i zamerki sa Zapada zbog hapšenja političkih protivnika.