Pravda

Uprkos nesumnjivim finansijskim problemima i tehničkim troškovima, rukovodstvo EU, oličeno pre svega u Evropskoj komisiji, nastavlja sa akcentovanjem na realizaciji projekata u oblasti tečnog prirodnog gasa (TPG). Odmah posle Poljske i Litvanije, ovoj strategiji namerava da se priključi i Estonija. Cilj je isti – forsirano obezbeđenje energetske bezbednosti i smanjenje zavisnosti od Rusije. Međutim, konkretan sadržaj projekta izaziva sve više pitanja, kakve to ima veze sa terminalima u Svinoušću i Klajpedu. Ključnu ulogu u izgradnji TPG-terminala u Talinu treba da odigraju Holanđani. Lokalna kompanija Vopak EOS spremna je da izdvoji potrebna sredstva za sprovođenje radova. Političko pokriće daje EU. Izgradnja estonskog terminala već je uključena u spisak Projekata od opšteg interesa za EU. Planirani kapacitet regasifikatora iznosi 90 hiljada kubnih metara gasa na dan. To je situacija viđena sa tačke gledišta EU. Međutim, nezavisni stručnjaci i ocene crtaju nešto drugačiju sliku, analizirajući razvoj situacije oko nje poslednjih godina i pogotovo ga upoređujući sa poljskim i litvanskim projektima. I tako, prvo što skreće pažnju na sebe je to što se estonski TPG-terminal, za razliku od poljskog i litvanskog, gradi direktno u prestonici – gradu Talinu. To bi samo po sebi moralo privući pažnju javnosti i revnitelja u lokalnoj sredini. Međutim, lokalni revnitelji ćute, očigledno zaplašeni apsolutno realnom ekološkom pretnjom a nikako mitološkim „manipulacijama Moskve”. Drugo, ne može se ne primetiti da su u poslednje vreme od realizacije estonskog projekta uspeli da odustanu mnogi investitori, među njima i Finska. Prvobitno se pretpostavljalo da će TPG-terminal služiti interesima ne samo Estonije nego i susednih država. Nisu slučajno već ranije razrađivane pametnije opcije – pa tako i izgradnje zavoda za proizvodnju tečnog prirodnog gasa u Finskoj (u gradiću Inko) ili u Estoniji – pritom ne u Talinu, nego u gradu Paldiski. Ovaj objekat bi mogao postati regionalno skladište gasa iz koga bi se distribuirao sistemom gasovoda Balticconnector. Postojao je i projekat istovremene izgradnje regazifikacionih terminala u Finskoj i Estoniji sa priključenjem Balticconnector-u. Međutim, proračuni rentabilnosti oba projekta tada su doveli i EU i finske preduzimače u stanje depresije. Oni su demonstrirali da su projekti ekonomski nesvrsishodni, a pored toga potražnja za gasom na finskom tržištu (na koju je stavljan glavni akcenat) nije dovoljna da nadoknadi gubitke. Takođe, primer TPG-terminala u Klajpedu, kao i ranije opterećenog svega trećinom kapaciteta, ukazivao je na pesimističko raspoloženje. Kao rezultat svega, u jesen 2015. godine finska kompanija Gasum je zvanično izašla iz projekta. Odmah potom, sličan korak preduzeo je i estonski energetski koncern Alexela – koji je takođe planirao učešće u projektu. Skepticizam predstavnika finskog i estonskog biznisa našao je karakteristično shvatanje kod njihovih litvanskih suseda. Savetnik ministra energetike Litvanije Mantas Dubauskas otvoreno je izjavio da, „ukoliko Estonija izgradi regasifikacioni terminal nivoa Klajpedskog, to će se u regionu pojaviti višak TPG-kapaciteta”. Što se tiče same Estonije, to argumenti u korist izgradnje TPG-terminala kao sredstva smanjenja zavisnosti od ruskog gasa uopšte ne mogu izdržati nikakvu kritiku. Estonija ima najminimalniji pokazatelj zavisnosti od uvoza energoresursa u celoj EU. Kupovina gasa iz Rusije pokriva 10-15 odsto potrošnje. Uzrok se ogleda u tome što Estonija ne koristi gas u svojstvu izvora za dobijanje elektroenergije, dajući prednost uljnim škriljcima. Poređenja radi, uvoz gasa iz Rusije čini manje od 0,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a kapacitet gorepomenutog TPG-zavoda u Paldiski sračunat je na 2,5 milijarde kubnih metara. Međutim, još karakterističniji su proračuni cene tečnog gasa za stanovništvo Estonije u onom slučaju da terminal bude izgrađen. Kao što pokazuje primer Litvanije i Poljske, to premašuje cenu gasa koji se dostavlja iz Rusije, što primorava vlasti da primenjuju neekonomske poluge. U Litvaniji su krenuli ranije oprobanim putem – direktivom naterati potrošače da plaćaju skuplji TPG-gas koji se uvozi iz Norveške u skladu sa petogodišnjim ugovorom sa norveškom kompanijom Statoil. Cena tog gasa premašuje cenu ruskog gasa iz gasovoda čak i ako ne računamo te popuste koje Gazprom daje svojim litvanskim partnerima. Usled toga je vlada Litvanije donela odluku da su nacionalna preduzeća obavezna da u svoj balans kupovine gasa uključe najmanje četvrtinu kapaciteta koji dolaze iz TPG-terminala. I to još nije najgora varijanta. Tako je kompanija Vilniaus iz Viljnusa odgovorna za grejanje, prinuđena da kupi 65 odsto potrebnog joj gasa preko TPG-terminala u Klajpedu. Problem visoke cene prirodnog gasa mnogo suptilnije pokušavaju da reše u Poljskoj. Lokalna kompanija Poljska naftna i gasna industrija, odgovorna za snabdevanje zemlje gasom, već je unela predog vladi za takozvanu „socijalizaciju” dela troškova za održavanje gasne luke u Svinjoustu. Preporučuje se da se ukazani troškovi direktno uračunaju u cenu za gas potrošačima kako bi se na odgovarajući način refinansirali troškovi TPG-terminala. „Sa jedne strane, mi očekujemo da će dejstvovati tržišni principi; sa druge strane, gubici koje niko ne želi da preuzme na sebe opteretiće kompaniju Poljska naftna i gasna industrija. U normalnom sistemu tako ne sme da se radi”, uverava zamenik Ministarstva trezora Poljske Zdislav Gavlik. Međutim, prilično teško je zaključiti šta zapravo podrazumeva pod „normalnim sistemom” gospodin zamenik ministra. Kao što vidimo – gas, istovremeno i jeftiniji i da nije ruski. Međutim, to je zasad u oblasti maštanja. Prema priznanju evropskog komesara za energetiku Migela Ariasa Kanjete, koji je za Evropsku komisiju pripremio specijalni izveštaj o gasnoj problematici, prirodni gas i dalje ostaje najvažnija komponenta energetske bezbednosti Evropske unije. Pritom, „značajnu količinu gasa EU kupuje u trećim zemljama“, navodi njegove reči britanski The Financial Times. Nije tajna da u mnogim zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope, pa tako i u Srbiji, takođe postoje pristalice „izbacivanja” Rusije sa evropskog energetskog tržišta uz pomoć TPG-dostava. Da li su oni spremni da u tom slučaju plaćaju i povećanje nacionalnih taksi za gas? I da li oni vode računa o upozorenjima koje je obelodano španski časopis Publico.es? Evropski komesar Kanjete je Španac. A u toj zemlji postoji sopstvena mreža TPG-terminala, koji se svakako ne koriste u punom obimu. Ali to sve ne pruža nadu Madridu da računa na uspeh u antiruskoj gasnoj partiji, čak i ukoliko uzmemo u obzir (tako aktivno razmatrano u današnjoj Evropi) pitanje dolaska na kontinent iranskog gasa (iako sami Iranci pred sebe ne postavljaju zadatak izbacivanja Rusije). Evo šta s tim u vezi piše španski list: „Uključivanje Irana u trgovinu energentima dotaći će se svetskog tržišta nafte, ali ne i gasa. Ali čak i u takvoj situaciji Moskva je odlučila da promeni politiku: ona traži nove projekte za izvoz svog gasa, a takođe i tehnologije za istraživanje novih nalazišta”. „A, ukoliko takva gasna superdržava kao što je Iran ne može da zameni Rusiju u Evropi, na kakvim osnovama to hoće da uradi Španija?”, postavlja pitanje Publico.es. Po svemu sudeći, pitanje je retoričko.

Pročitajte još:Propaganda protiv PutinaPutin ubio Kenedija!Putine, ne dozvoli privatizaciju državnih kompanija

Izvor: Fond strateške kulture