Pravda

U Prizrenu se u novembru 1915. godine okupila skoro cela Srbija. Tu je vlada, Vrhovna komanda, tu su regent i stari kralj Petar, srpski intelektualci. Austrougari su već ušli u Prištinu, Bugari su zauzeli Lipljan. Procenjivalo se da će neprijateljskim snagama biti potrebno deset sati marša da uđu u Prizren. Trebalo je doneti odluku gde ići dalje. Prvobitno je bio plan da se iz Prizrena krene ka Debru i Strugi i da se potom preko Ohridskog jezera stigne do Soluna. Bugarska vojska pokvarila je srpske planove. Zauzeli su Ohrid i Strugu, put ka jugu bio je presečen. Zapisi iz tog vremena govore da su se svi koji su se tada našli u Prizrenu osećali kao u mišolovci. Zbunjeni, haotični, bez jasne vizije kuda krenuti i gde naći izlaz. Ka Debru se više nije moglo, bilo je pitanje da li ići u Peć ili krenuti ka LJumi i albanskim planinama. Vlada je još u Raškoj donela odluku da nema predaje i da nikakav separatni mir sa neprijateljem ne dolazi u obzir. Procenjivalo se da će Kraljevina Srbija svoj ineteres i ratni cilj ostvariti jedino ako ostane uz saveznike. Izveštaji sa terena govorili su da je srpska vojska u tako lošem stanju da ne može da uđe u bilo kakvu bitku sa neperijateljem. Bilo je jasno da do srpske kontra-ofanzive neće doći. Saveznici nisu uspeli da se probiju sa juga Makedonije. Jedini izlaz bilo je povlačenje i napuštanje zemlje. Vrhovna komanda donela je odluku. Srpska vojska se u Prizrenu deli. Jedan deo krenuo je ka Đakovici i pridružio se brojnijim trupama koje su iz Kosovske Mitrovice krenule ka Peći. Drugi kreću ka LJum Kuli i preko planinskih vrhova i sela Puke idu u Skadar. Trupe koje su već na putu ka Debru i Strugi promeniće svoj pravac povlačenja, odlučeno je tada. Umesto ka Bitolju i Solunu, iz Struge će se ponovo vratiti u Albaniju i iz Elbasana krenuti dalje ka Tirani i Draču. Prizren je, dan pre nego što će ući neprijatelj, napustio i stari kralj Petar. Kralj je otišao iz zemlje, ali državna znamenja nisu smela da napuste kraljevinu. Legenda kaže da su kruna i druge relikvije ostale u Prizrenu. Bile su sakrivane u zgradi Prizrenske bogoslovije i tu su dočekale pobedonosni kraj rata i povratak kralja. Sa srpskim izbeglicama iz Prizrena ka Peći, krenule su i mnogobrojne strane diplomate, predstavnici vojnih i medicinskih misija. Mnogi od njih sećaju se noći provedene u manastiru Visoki Dečani. Jutarnju liturgiju u jednom od najlepših kosovsko-metohijskih manastira, doživeli su kao trenutak mira i spokoja u opštem haosu i panici koji su tih dana vladali. Na čelu kolone koja je ulazila u Peć bio je ćivot srpskog kralja Stefana Prvovenčanog koji su nosili studenički monasi. Posmrtni ostaci Stefana Prvovenčanog su nekoliko dana bili u Pećkoj patrijaršiji, smešteni pored moštiju srpskih partrijaraha. Potom su srpski vojnici zajedno sa studeničkim monasima poneli srpskog kralja u povlačenje preko Rugovske klisure. Ratni haos koji je počeo u Prizrenu, u Peći je doživeo vrhunac. Tu se, kažu, videla sva tragičnost situacije u kojoj se srpska država našla. Spaljivana je dokumentacija, komore, zakopavani su topovi. Kroz visoku i teško prohodnu klisuru reke Bistrice mogla je da krene samo brdska artiljerija. Zapisi govore da su se srpski vojnici i oficiri sa tugom i suzama u očima rastajali od oružja sa kojim su tokom balkanskih ratova tako slavno vojevali. Naredba je glasila da se zakopaju topovi, da se ponesu zatvarači i nišanske sprave i da se mesto gde je oružje zakopano nekako zabeleži i zapamti. U zapisima stoji i da su vojnici u svoja nedra stavljali grumen srpske zemlje pre nego što su napustili otadžbinu. Ne zna se tačan broj vojnika i civila koji su tih dana napustili otadžbinu, Kraljevinu Srbiju. Postoje podaci koji govore da se oko 350.000 do 400.000 ljudi u jednom trenutku našlo u širem području Kosova. Veliki broj vojnika je dezertirao, mnoge izbeglice su se vratile kućama. Ipak, pretpostavlja se da je dve trećine vojnika ostalo verno kralju i otadžbini i da su nastavili povlačenje kroz crnogorske i albanske planine. Vojnici, činovnici, poslanici, seljaci, strane diplomate i medicinski radnici napuštali su poslednjih dana novembra 1915. godine Kraljevinu Srbiju. Na put u neizvesnost krenuli su različitim pravcima. Iz Peći ka Crnoj Gori i Albaniji kreće najveći deo vojske i izbeglica. Jedni su u Andrijevicu došli preko Rugovske klisure. Drugi su do ovog crnogorskog grada došli preko planine Žljeb i Berana. Tuda se povlačila Prva, Druga, Treća armija i trupe Odbrane Beograda. Put do Skadra bio je dugačak oko 300 km i vojnicima je u proseku bilo potrebno 20 dana da ga pređu. Stari kralj, regent, srpska vlada i trupe Novih oblasti krenuli su iz Prizrena ka Albaniji. Oni su preko LJume išli albanskim planinama ka primorju, Skadru i LJešu. Ovo je bio najkraći put, dug 115 km. Regent ga je prešao za dva dana, vladi je bilo potrebno četiri, a Vrhovna komanda ovaj put prešla je za 11 dana. Vojnici su tokom povlačenja nosili starog i bolesnog vojvodu Radomira Putnika, načelnika Generalštaba srpske vojske. Treći put je bio put najvećeg stradanja. NJime su išli regruti, austrougarski zarobljenici i Timočka vojska. Oni su iz Prizrena krenuli ka albanskom gradu Piškopeji, pa su potom iz Struge zbog bugarskog napredovanja otišli u Elbasan, Tiranu, Drač i Kavaju. Ove trupe su prve došle u Albaniju. Oni su u Tirani bili već početkom decembra. Za to vreme vojnici Prve, Druge i Treće Armije tek su prolazili Andrijevicu i Podgoricu.