Pravda

Saudijci najavljuju mogućnost kopnene intervencije, a jedan broj njihovih F-15 lovaca je već prebačen u tursku bazu Indžirlik. Turska takođe najavljuje isto, a turska artiljerija sve redovnije granatira položaje Kurda na severu Sirije i, još opasnije, snage regularne sirijske vojske. Francuzi pozivaju na „kopnenu invaziju“ Sirije pod američkim vođstvom, naravno bez učešća francuskih trupa. Englezi sprovode velike vojne vežbe u Jordanu, a sada su još veće najavili i Saudijci.. Neokonzervativni ratni huškači iz Vašington posta i NJujork tajmsa zapenušano traže uspostavljanje „zone zabranjenog leta“ nad Sirijom, što bi praktično značilo direktan okršaj sa Rusima. Zvanični Vašington, pak, igra toplo-hladno: ne isključuje mogućnost ograničene kopnene intervencije, ali u isto vreme šef Stejt departmenta Keri intenzivira pregovore sa šefom ruske diplomatije Lavrovom u Minhenu, u cilju sprovođenja prekida vatre dogovorenog 12. februara u okviru Međunarodne grupe za podršku Siriji, pod vođstvom Rusije, SAD i UN, a nakon toga američki i ruski predsednici telefonskim razgovorom potvrđuju privrženost mirovnom procesu započetom u Minhenu. Konkretno, mir je bliži zbog ukupnog impresivnog uspeha združenog delovanja ruske avijacije i legitimnih sirijskih vladinih snaga koje je počelo 30.9.2015, što je na kraju, više od svega, i dovelo Amerikance za pregovarački sto. Ali širi rat je takođe bliži zbog neprihvatljivosti čiste Asadove pobede u Siriji za njegove suparnike u Turskoj, Saudijskoj Arabiji, Emiratima i Kataru – kao i za njihovog glavnog pokrovitelja, Sjedinjene Američke Države, uz koje, neizostavno, stoji i Velika Britanija. Uostalom, britanski ministar spoljnih poslova Hemond doslovce tvrdi da je dovoljan „samo jedan telefonski poziv“ – u kom bi Putin pozvao Asada da siđe sa vlasti – za uspostavljanje mira u Siriji. Sadašnji „mirovni“ impuls je prvenstveno rezultat uspeha sirijskih vladinih snaga u operaciji oslobađanja Alepa, nekad najvažnijeg privrednog centra u Siriji. Ne treba obraćati pažnju na uobičajeni zapadni spin, kaljen tokom rata na našim prostorima, po kom ispada da je „herojski“ Alep pod nekakvom opsadom okrutnih vladinih snaga potpomognutih ruskom avijacijom koja, kako tvrde nove inkarnacije DŽejmija Šeja, gađa isključivo civilne mete. Istina je da je Alep napadnut od strane pobunjenika još sredinom 2012. i da su oni uspeli da osvoje otprilike polovinu grada, ali i da odseku snage lojalne vladi i praktično ih ostave u okruženju. Međutim, tokom poslednjih sedmica, vladine snage su, uz pomoć ruske avijacije, preokrenule situaciju. Ne samo da je razbijen pobunjenički obruč oko Alepa, već se sada pobunjeničke snage nalaze u okruženju, jer su njihove linije snabdevanja praktično u potpunosti prekinute. Povraćaj Alepa pod kontrolu legitimne vlasti u Damasku bi za one koji su pokrenuli građanski rat u Siriji bio ogroman udarac – neki smatraju da bi to odlučilo i ishod rata – dok bi pozicija sirijskog predsednika Asada bila u dovoljnoj meri ojačana da više ne bi bilo realno zahtevati njegov bezuslovan odlazak sa vlasti. U poslednjih nekoliko dana su vladine snage uspele da preseku koridor preko kojeg su se pobunjeničke snage u Alepu snabdevale iz Turske, preko Azaza na severu Sirije, s tim što je taj koridor koristila ne samo Turska, već i CIA. Kako piše NJujork tajms, „Rusi su presekli mnoge puteve koje je CIA koristila u svojoj ne-baš-tako-tajnoj operaciji naoružavanja pobunjeničkih grupa, kako tvrdi nekoliko sadašnjih i bivših zvaničnika“,dok dobro obavešteni Izrael Šamir tvrdi da je na nedavnom sastanku Keri čak šest puta molio Lavrova da ne dira koridor koji ide kroz Azaz – ne samo zbog prekida linija snabdevanja, već i zbog turskih pretnji intervencijom ako njihovi pobunjeničko-islamistički saveznici u Alepu budu odsečeni. Uostalom, sadašnje tursko granatiranje okoline Azaza, kao i turski zahtevi da kurdske snage napuste područje, i poslednja Davotogluova izjava da Turci „neće dozvoliti pad Azaza“ svedoče o opravdanosti Kerijevih predviđanja. Šta još treba znati o Alepu? Na primer da je on tokom poslednje tri i po godine postao uporište džihadista iz centralne, pa i južne i jugoistočne Azije, kao i Kine i Rusije. Procenjuje se da se samo u Alepu nalazi oko 1500 džihadista iz centralne Azije, uključujući Čečene, Uzbeke i Tadžike, koji se bore u okviru terorističke organizacije Al Nusra.Ukupno oko 5000 centralno-azijskih boraca ratuje u Siriji u okviru Al Nusre i Islamske države, plus oko 1000 Ujgura, sa bazom u Idlibu.Takođe se procenjuje da se oko 2000 boraca sa Kavkaza (Čečenija, Dagestan, i drugih delova) bori u sklopu Al Nusre, i da su oni koncentrisani u provincijama Alep, Idlib i Latakia. Zato i ne čudi veliki broj napada ruske avijacije upravo na ta područja, jer su to džihadisti koji bi, kad-tad, nastojali da se vrate kući i potpale novu vatru. Čak i srce britanskog intelektualno-strateškog establišmenta, Čatam Haus, izražava razumevanje za ta ruska strahovanja i motive. Saudijci su viđeni kao njihovi glavni inspiratori i finansijeri širenja džihadizma. Na primer, u izdanju Indijske vojne revije za septembar 2014, jedan indijski general je direktno optužio Saudijsku Arabiju za korišćenje vehabizma kao instrumenta za dominaciju nad Indijom i, uopšte, proizvodnju novih džihadista. Slično misli i bivši malezijski diplomata Denis Ignatius, koji upozorava na opasnost „saudizacije“ Jugoistočne Azije ukazujući na primer Malezije, nekada umerene, sekularne i demokratske zemlje koja je sada postala leglo ekstremista koji zahtevaju uvođenje šerijata i javno govore o „odsecanju udova i glava, kamenovanju, pa čak i razapinjanju ljudi“. Bez uvijanja, Ignatiust ocenjuje da je „saudijsko-vehabistička osovina postala najveća opasnost svetskom miru i stabilnosti“. A najdinamičnije leglo te vehabizacije je upravo današnja Sirija, odnosno pobunjeničke snage koje podržavaju SAD, Turska i njihovi vehabijski saveznici. Kako ističe stručnjak sa DŽons Hopkins Univerziteta dr Kristina Lin, jedna od glavnih tačaka samita Šangajske organizacije za saradnju održanog u julu 2015. godine bila je upravo „pretnja sirijske nestabilnosti i islamskog ekstremizma“. Usledila je u novembru poseta kineske vojne delegacije Indiji – najvišeg nivoa u proteklih deset godina – radi razgovora o protivterorizmu, a ubrzo posle toga su se iz kineskog vojnog vrha čula i razmišljanja o tome da će se sledeći kineski rat možda voditi daleko od kineskih granica. I – šta je onda suština sadašnjeg mirovnog impulsa, osim grčevitog napora vodećih zapadnih sila da se nekako sačuvaju upravo ovi, već oprobani aduti, da se sačuva sirijsko leglo džihada/vehabizma/ekstremizma, ili bar da se kupi vreme za njegovu konsolidaciju ili, eventualno, preseljenje na druga mesta (Libiju, Kavkaz, ka azijskom centru i istoku). Jer ti aduti su postali ozbiljno ugroženi združenom sirijsko-ruskom akcijom, ali i hrabrom borbom sirijskih Kurda, što je dovelo Erdoganovu Tursku na ivicu histerije i potpunog gubitka uračunljivosti. I nije samo Alep kost u grlu Turskoj, SAD, Saudijcima i ostatku ekipe – postoji opasnost da Asadove snage oslobode Raku pre nego što bi to, eventualno, uradili oni, i onda bi igra stvarno bila praktično gotova. Zato bi se, osim iz pravca Turske, upravo na tom potezu, ka Raki iz pravca severoistoka i jugoistoka, mogao tražiti jedan pravac neke ozbiljnije kopnene intervencije kakvu priželjkuju Saudijci – naravno, mimo poziva legalne vlasti u Damasku. Iz gore-opisanog je jasno da jedna strana ne želi iskreno mir, već samo koristi mir kao predah, kao sredstvo taktičke odbrane od zahuktalog suparnika. Zato se i može reći da su na sceni u Siriji trenutno paralelne partije ruskog ruleta i šaha, sa ogromnim ulogom. Ni jedna strana ne sme sebi da dozvoli odlučujući poraz – s tim što se ne može staviti znak jednakosti između njih. Sirija se bori za opstanak kao država, a Rusija se ne bori samo da joj u tome pomogne, već se, na širem planu, bori protiv haosa, ekstremizma i agresije, a za opšti princip očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. A njeni suparnici? Za razbijanje Sirije, za katarski gasovod kroz deo sirijske teritorije koji bi oni kontrolisali, za regrutaciju i školovanje novih džihadista za neke buduće „demokratske revolucije“ na drugim mestima, za radikalno prekrajanje bliskoistočnih granica, za prevlast sunita nad šiitima, za pobedu vehabizma nad ostatkom islama, za novi migrantski cunami ka Evropi. To jest, suštinski, za mrak. Nešto što bi ličilo na bar privremeni mir bi moglo da nastupi jedino ako bi, ako ne snage razuma, a onda bar instinkt samoodržanja preovladao na toj „tamnoj strani“. Vide li se takve snage na horizontu? Ili, da postavimo stvari ovako. Može li Erdogan pristati na nešto manje od federalizacije Sirije, odnosno faktičkog stvaranja „sunistana“ sklopljenog od delova severoistočne Sirije i zapadnog Iraka, kako je nedavno predložio bivši američki diplomata DŽon Bolton? Ne bi li to, opet, bilo upravo terorističko leglo koje Rusi i Kinezi ne žele da vide i protiv koga se bore? Kako bi na to reagovao Asad? Iran? Može li Erdogan pristati na spajanje sirijskih i iračkih Kurda, na stvaranje faktičkog Kurdistana na turskim granicama? Mogu li Kurdi da prihvate manje od onoga za šta su se sami izborili? Mogu li Saudijci da prihvate Asadovu pobedu? Mogu li Angloamerikanci da prihvate rusku pobedu? Mogu li Rusi da se odreknu svog saveznika, da dozvole da im propadne plod višemesečne briljantne vazdušne kampanje koja ih je ponovo legitimisala kao velesilu, da se poništi princip za koji su bili spremni da se vojno angažuju daleko od svojih granica? Ako počne otvorena američko-tursko-saudijska intervencija, bez poziva sirijske vlasti, mogu li Asad i Rusija da se prave kao da to ne vide, da bi izbegli radikalnu eskalaciju sukoba? Razmišljanje o odgovorima na ova i slična pitanja će nam ujedno i dosta toga reći o prirodi sirijske partije: šah ili ruski rulet, odnosno ko igra jedno, a ko drugo? A odgovor će imati implikacije, i već ih ima, daleko izvan granica Sirije.

Pročitajte još:Građani Sirije: Hvala Rusiji, Hezbolahu i IranuPutin naredio: Ruska zver hitno ka Siriji!PODRŠKA BAŠARU: Ustanici i Kurdi rasterali teroriste iz Tel Rifata (VIDEO)

Izvor: Fond strateške kulture