Pravda

Pre 13 godina beogradski novinari dobili su na uvid dokument sa potpisom Vladimira Đerića, danas advokata, a tada savetnika šefa diplomatije Srbije i Crne Gore Gorana Svilanovića, u kom se Vlada SCG žali da su optužbe Haga na račun vlasti u Beogradu neosnovane i da im je cilj da se "izvrši politički pritisak na Srbiju i Crnu Goru da prihvati zahtev Tužilaštva za pravo na neograničen pristup i pregled arhiva raznih jugoslovenskih državnih tela, za koji nema osnova u pravnim aktima Tribunala". Otpor, doduše, nije dugo trajao, a uskoro smo saznali da je vlast u Beogradu oslobodila 108 osoba obaveze čuvanja državne i vojne tajne kako bi im omogućila da svedoče u Hagu. Goran Svilanović je uskoro dobio priliku da i on pomoću moćnih saveznika izvrši uzvratni pritisak na Karlu del Ponte: izdejstvovao je da tužiteljka posle ubistva Zorana Đinđića ne doleti u Beograd na sahranu svog "prijatelja", kako je čvrsto nameravala dok je iz Vašingtona nisu odgovorili. Zapad, naime, nije želeo da odmogne Zoranu Živkoviću i konsolidaciji njegove vlasti u očima srpske javnosti. Samo nekoliko meseci posle toga, međutim, Karla del Ponte revanširala se Živkoviću tako što je pred njega u oktobru 2003. spustila na sto optužnice protiv četiri srpska generala, od kojih je jedan (Sreten Lukić) još bio na visokoj funkciji u Živkovićevoj vladi. U prvi mah se činilo da je Živkovićev poziv Vašingtonu urodio plodom, ali je Karla del Ponte posle ipak i javno otpečatila generalske optužnice i, mnogi misle, bitno doprinela padu vlade Zorana Živkovića. (Dragoljub Mićunović je u to vreme izjavljivao da optužnice protiv generala "destabilizuju demokratski poredak" i predstavljaju "udar na našu stabilnost, na policiju i vojsku"). U to je vreme nastavljač Đinđićevog dela važio za američkog ljubimca (tadašnji ambasador Vilijam Montgomeri tvrdio je da odnosi Beograda i Vašingtona nikad nisu bili bolji), pa je srpska javnost tim pre bila zbunjena grubom političkom igrom Haga u Beogradu. Živković je tvrdio da je još njegovom prethodniku bilo obećano da više neće biti optužnica po komandnoj odgovornosti... Hag je pritiskao, ali je i sam bio podložan pritisku. Baš kao i različitim vladama u Beogradu, Karla del Ponte zamerila se tih godina i predsedniku Ruande Polu Kagameu (bila je glavna tužiteljka ne samo suda za bivšu Jugoslaviju već i suda za Ruandu), ali se Kagame, za razliku od Živkovića, pokazao kao tvrd orah. U NJujorku je izdejstvovao njenu smenu, a ona se posle javno u "Republici" žalila da je on vikao na nju da je njen posao genocid, a da njemu ne sme da destabilizuje zemlju ispitivanjem postupaka njegove vojske i policije. Kofi Anan ju je smenio pod izgovorom da je "preopterećena", iako je pokušala da se cenjka sa njim: ponudila je da se odmori od suđenja Miloševiću, koje bi prepustila nekom drugom, samo da joj ostave Ruandu. Nije vredelo. Kagame je bio zapadni miljenik i njegovi generali više nisu morali da strepe od haških optužnica.

Pročitajte još:Šešelj: Idem u izbornu pobedu, a ne u HagHaški spor Vučića i Nikolića

Izvor: Politika