Pravda

Posledice ovih kriza po EU su raznovrsne – neke veoma ozbiljno ugrožavaju temelje zajedničke evropske kuće, druge stavljaju na probu njene osnovne vrednosti. Sve evropske krize i krizice imaju, međutim, nešto zajedničko, pokazuju veliku ranjivost Unije i potvrđuju da je gotovo nemoguće brzo i efikasno dobiti delotvoran evropski odgovor na neki aktuelni izazov. Neko će reći da to, čak i matematički gledano, nije lako. Treba na jednom mestu pomiriti interese 28 država članica, njihovih vlada koje čini sedamdesetak stranaka najrazličitijih političkih boja. Ovoj evropskoj "vojsci" treba dodati i 29. člana: centralu EU u Briselu koja tera neku svoju priču – često previše birokratsku i nadasve neefikasnu. A kad neka nova kriza "pritisne", počinje pravi hod po mukama: sastančenja, odlaganja, pritisci, ucene. I u takvim situacijima uvek se čuju isti glasovi da ovako više ne može, da se EU umorila, da su potrebne reforme. Sadašnji prvi čovek Evropske komisije Žan Klod Junker voli da kaže – "nova evropska arhitektura". A šta bi to konkretno trebalo da se uradi, uglavnom je nepoznanica. Evropski lideri, umorni od gašenja kriznih "požara", nemaju ni volje ni vremena da se bave promenama. Umesto vizija i reformskih poteza nude se neke stare priče i rešenja koji nikad nisu postali nešto više od mrtvog slova na papiru. Francuska računica: Tipična evropska kriza – "bregzit" (pretnja da bi Velika Britanija mogla da napusti EU ukoliko ne dobije značajne ustupke) – najbolji je primer kako to izgleda. Na jednoj strani bili su Nemačka i evropska vrhuška u Briselu koji su zagovarali ostanak Velike Britanije u EU, spremni da se Londonu učine maksimalni ustupci. Na drugoj strani delovala je Francuska. NJen predsednik Fransoa Oland takođe je bio za ostanak Londona u evropskoj kući – ali ne po svaku cenu. Francuski mediji otvoreno su upozoravali da London nikako ne bi trebalo da dobije neke strateške ustupke (pravo, na primer, da se pita o evrozoni, iako nije njen član i ljubomorno čuva svoju funtu), da "bregzit" zapravo i ne bi bio nikakva katastrofa, već "šansa na Evropu i Francusku" ("Figaro"). Bivši francuski premijer Mišel Rokar bio je još otvoreniji: "Idite, molim vas, pre nego što sve uništite. Ostavite nas da ponovo gradimo Evropu". Ovakav stav neka je vrsta francuske nostalgije. Osnivač Pete republike general Šarl de Gol nikad nije želeo Veliku Britaniju u redovima EU. Tek posle njegove smrti Francuzi su na referendumu, 1972, otvorili evropska vrata Londonu. Današnja francuska računica je jednostavna. Izlaskom Velike Britanije iz EU otvorio bi se prostor, posebno u finansijskim poslovima, u koji bi mogla da uskoči Francuska. Druga posledica "bregzita" bila bi za Pariz još značajnija – pojavila bi se mogućnost da se obnovi priča o Francuskoj i Nemačkoj kao strateškoj "lokomotivi EU". A odnosi Pariza i Berlina odavno već nisu idilični kao u vreme kada je nastala ova kovanica. Najbolji primer je izbeglička kriza, u kojoj se "lokomotiva" jednostavno raspala. Nemačka je otvorila vrata migrantima, Francuska grubo zatvorila – setimo se samo tragičnih prizora iz Kalea. "Bregzit" je u poslednjem trenutku sprečen, ali tema svakako nije definitivno stavljena "ad akta". U međuvremenu, neki majstori će sigurno pokušati da poprave onu "lokomotivu" i vrate je u neku buduću evropsku priču. Nove podele: Povodom najnovijeg hoda po mukama EU, nemački Dojče vele objavio je komentar u kojem ukazuje na činjenicu da su na delu nove evropske podele. „S novim krizama pojavio se novi trend u Evropi. LJudi u istočnim članicama EU potražili su utočište u nacionalističkim, antiliberalnim i konzervativnim stavovima. Jedan novi bauk kruži Evropom – bauk konzervativizma. Svađa oko izbeglica preti da rasturi EU”, kaže se, između ostalog, u komentaru nemačkog radija. Da, tačno je da istočnoevropske zemlje članice Unije ne žele izbeglice u svojoj kući, ali to nije jedina linija razdora koja deli EU. Kad bi se pravio foto-robot savremenog istočnoevropskog političara, on bi obavezno imao tri lica: konzervativac, hrišćanin, nacionalista. I kad je na vlasti, sprovodio bi politiku čvrste ruke, utemeljenu na jakoj državi, veri i tradiciji. Ne po volji Brisela. Od raspada istočnog bloka ovaj region bio je plodno tlo za bujanje konzervativizma, pre svega kao odgovor na vreme komunizma i kvazilevičarskih partija nastalih posle njegovog rušenja. Danas starih neprijatelja više nema, nestale su podele između "kapitalista" i "komunista", ali su konzervativci otkrili novog neprijatelja – liberalizam. I to je nova linija evropskih podela, koja će, narednih godina, sigurno dominirati pričom o opstanku ili razvoju Evropske unije.