Pravda

Još gore je onim delovima Novorusije kojima se nije posrećilo da uspešno razviju ustanak ili koji su zbog zamrzavanja sukoba ostali pod vlašću Ukrajine – Slavjansk, Kramatorsk, Mariupolj. O njima se danas, izgleda, uopšte i ne govori. U Rusiji postoji prilično razvijen sistem državne, okolodržavne i pseudodržavne propagande koja u svom poslu sledi utrtom “pravom” tumačenju Hegelovog aforizma: “Sve stvarno je i razumno”. To jest, svaki od tih resora, svaka zapeta u nepravilno shvaćenom dokumentu predstavlja projavu višeg razuma i rezultat neumoljivog sprovođenja “Lukavog plana”. Usled toga su se glave i ljudi na samom Donbasu i pristalice Novorusije u Rusiji našli zbunjeni pred otvorenom besmislicom: “Nama je potrebno da se Donbas vrati u Ukrajinu, kako bi vratili celu Ukrajinu koja će se skoro sama raspasti”, “Rusija nema sredstava da hrani Donbas”, “Nikakvog ustanka nije bilo, nikakvog “ruskog proleća” nije bilo, znači, sami smo krivi”, “Pravo da se uđe u Rusiju još treba zaslužiti”. Kubni metri te šljake sipaju se na glavu nesrećnih ljudi, koje još nedavno politika uopšte nije interesovala, a potom izgubljenih u zamršenim lažima u kojima ne može da se snađe ni naijskusniji politikolog. Ta cirkuska šatra je povezana s tim što u stvari sama Moskva ne zna šta će zapravo ona da radi sutra po pitanju Ukrajine. Ne postoji nikakav jasan, a pogotovo ne lukav plan. Postojala je izgubljena mogućnost da se to pitanje reši brzo i na samom početku. Postoji odnos onoga što hoćete, možete i što ne dozvoljava Vašingtonska mamica. Postoji volja da se, eto tako, bez boja ne predaje (što uporno ne shvataju oni koji tvrde da Kremlj hoće samo ukidanje sankcija; da je hteo, oni bi ih davno ukinuli, a potom uveli druge). Postoji politička filozofija koja se menja u hodu, kada se prelepa retorika “evroazijskog bratstva” direktno na naše oči promeni orjentacijom na rusku iredentu. Eto o tome – o političkom programu ruske iredente, to jest o političkom ujedinjenju “ruskog sveta” kao neizbežne osnove svih bivših u poslednje dve godine i nadolazećih budućih događaja mi bi i hteli nešto reći. Svaki narod čija je brojnost i socijalni razvoj dovoljna osnova za stvaranje i podržavanje svoje države, treba da ima pravo da živi u svojoj državi. Nacionalnoj državi. Granice kompaktnog raseljenja naroda i granica državnosti uopšteno i u celini, su podudarne. Sprovedene granice koje po živom tkivu dele narod, prepune su sukoba i ranije ili kasnije dovode do genocida u ovom ili onom obliku. Dovoljno je setiti se genocida Jermena iz 1915. godine, progonu Grka iz Turske 1920. godine, masovnog iseljavanja Nemaca u svojstvu kazne zbog Hitlerove agresije 1940. godine, ili o progonu Srba iz Hrvatske 1995. godine. Tamo nema uspeha gde je narod izgnan, kao kod turskih Kurda, tamo su neizbežni sukobi i u konačnom vidu će se najverovatnije sve okončati proglašenjem nezavisnog Kurdistana, koji će ujediniti Kurde Turske, Iraka i Sirije. Ruski narod se 1991. godine našao kao najviše na svetu podeljeni narod. Oko 25 miliona Rusa po pasošu su bili razdrobljeni između praktično svih republika SSSR-a. Potom su ponekog repatrirali, ponekog ubili, nekoga naterali da promeni identitet i sada je, naravno, “ruski svet” skupio, no, on je još uvek dovoljno obiman. Veliki značaj imaju ruske zajednice koje kompaktno žive na istoku Ukrajine, severu Kazahstana, Latgalije i Rige, Narve. U Belorusiji, gde ruski jezik nije progonjen i zvanični nacionalizam dugo vremena se nije potpirivao, nije došlo do diferencijacije Rusa, već će u vezi sa poslednjih godina iniciranim talasom litvinizacije do toga doći u najbližoj budućnosti. Razume se, razdrobljeni ruski narod kao i svi drugi narodi, ima pravo na ujedinjenje i neraskomadanu državnost. Sam teritorijalni raskol Rusa bio je veštački stvoren unutar ruskih teritorija koje je ruski narod sekirom drvodelje i ratnim mačem stvarao za sebe, raširujući prostranstvo, oduzimajući ga od tajgi i tundri, od stepskih trgovaca i bezvodice, prisajedinjujući male narode i slivajući ih u zajednički potok svog života. Ruse su rezali po živom organizmu. Ponekad kao sa oduzimanjem i predajom Ukrajini Sevastopolja, to je više ličilo na podrugljivo ismevanje. Ali i nešto starije “predaje”, na primer one u čijem rezultatu se formirala sovjetska Ukrajina, bile su isto takvo rezbarenje skalpelom po leđima, na šta je nedavno podsetio Vladimir Putin kritikujući Lenjinsku nacionalnu politiku: “Pod kakvim izgovorom su, recite, Ukrajini prepustili recimo Donbas? Povećanje procenta proleterijata u Ukrajini da bi se tamo imala veća socijalna podrška. Da li vi shvatate kakve su to halucinacije?” Ruski narod koji je stvorio državu sa najvećom teritorijom na svetu, iznenada se našao pred licem te činjenice da su mu značajni (i najtopliji) deo te teritorije uzeli ispod nosa, a Ruse u najboljem slučaju naterali da se stide svog porekla i da ih primoravaju da ga se odriču. Ruski narod nesumnjivo ima sve osnove da traži priznanje svojih prava i državnog sjedinjenja upravo u svojstvu ruskog naroda. I mislim da se u dužoj istorijskoj perspektivi neće naći snage koja će to moći sprečiti. Pitanje prava Rusa na ujedinjenje ima značenje nezavisno od toga priznajemo li mi Rusi, Ukrajince i Beloruse kao tri grane jedne nacije ili kao tri nacije, nezavisno od toga da li mi Rusa definišemo kao “Slovena koji od rođenja govori ruski jezik” ili kao nosioca ruske kulture koji se indentifikuje sa Rusima. Sve te preciznosti sada nisu važne. Ruski narod ima pravo da živi u jedinstvenoj državi. Ta jedinstvena država treba da bude Rusija – zemlja nazvana po imenu ruskog naroda. Tačka. I još jednom podvlačim: pitanje državnog jedinstva ruskog naroda u etničkom značenju, kao što smo ranije govorili “velikorusa”, nema nikakvog odnosa sa tim da li je jedinstven ruski narod u širokom smislu, da li su ujedinjene ili razjedinjene Rusija, Belorusija i Ukrajina. Svi Rusi/Velikorusi treba da žive u jednoj državi. Ruski narod ima pravo da iskoristi sve zakonske poluge za svoje ujedinjenje, a prilikom blokiranja tih poluga – pravo na ustanak, koje je zagarantovano Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, kao krajnje dopustivo sredstvo: “Uzimajući u obzir da je neophodno da se ljudska prava čuvaju vlašću zakona u cilju obezbeđenja toga da čovek ne bi bio prinuđen da pribegava, u svojstvu poslednjeg sredstva, na ustanak protiv tiranije i ugnjetavanja”. Zadatak politike države Riske Federacije – svim dostupnim sredstvima da pripomogne tom ujedinjenju. Međutim, podrazumeva se da su ovde naše želje u suprotnosti sa principima realnosti. Rusija se od strane širokog i opasnog bloka NATO smatra praktično “pobeđenom” u Hladnom ratu. NATO je u svoje redove već primio Estoniju, Letoniju i Litvaniju – zemlje u kojima je u visokom procentu kompaktno živelo rusko stanovništvo. Baltičke etnokratije koriste vanredno cinične načine za progon Rusa – status “nedržavljanina”, zabranu ruskih škola, pokušaje javnog poniženja ruskog naroda. Što međutim, ne smeta Rusima da ostaju uticajna sila u tim društvima. Pod istim takvim “kišobranom” hteo se naći i rusofobski etnokratski režim koji je putem Majdana uspostavljen u Kijevu. Međutim, uspelo se na vreme omesti ga. Relativno lako je bio oslobođen Krim. Počeo je ustanak na Donbasu, koji bi se, da je bila pokazana velika politička volja, proširio na celu Novorusiju. Ogroman broj ljudi čija je nacionalna svest bila potisnuta rusofobskom politikom “nezaležne”, za kratko vreme su postali svesni svoje ruskosti i to nezavisno od zapisa o nacionalnosti u rodnom listu. I nema nikakvih opravdanja što u proleće 2014. godine nije bila projavljena veća odlučnost volje za ujedinjenje s Novorusijom. Taj talas bratstva, sastradavanja i podrške koju je raspalila borba Donbasa u Rusiji, i u Novorusiji, potvrdili su da se radi upravo o ujedinjenju jedinstvene nacije u jedinstvenu državu. Bilo koje političke forme, bile to DNR i LNR, koje ionako nisu postale federativna Novorusija, predstavljaju samo privremene mostiće na putu ka jedinstvenoj Rusiji, nacionalnoj kući celog ruskog naroda. Upušteni momenat menja tok istorijskog vremena. Sada će proces ujedinjenja možda oduzeti godine, možda i decenije. I nije isključeno da niko od onih koji su se zatekli prilikom raspada SSSR i raskola ruskog naroda, neće videti konačno ujedinjenje. Važno je samo da deci i unucima bude zaveštana ta ista mašta o jedinstvu i upornosti u njenom dostizanju. Svaki kubni metar je značajan, svaki kubni santimetar povratka Rusiji svoje teritorije. Iredenta – to je onaj slučaj kada je vrabac u ruci bolji od orla na grani. Kada je svako parče zemlje predato pod direktni suverenitet Rusije, važnije od obećanja brbljivaca da će se nekada “u potpunosti ujediniti Ukrajina”. Pre svega, to treba da shvate sami građani Donbasa. NJihov cilj mora biti potpuno i bezuslovno ujedinjenje sa Rusijom po “krimskoj varijanti”. I svaka druga varijanta mora da se razmatra kao gora, manje poželjna, diskriminatorska. Za ujedinjenje ruske nacije zaista se treba boriti. Ali za autonomizaciju u okviru Ukrajine ili status banana-države – izvinite. Naravno, svetska politika je složena stvar i ne može se zbog spoljnopolitičkih uslova dozvoliti sebi sve i svašta odmah. Ali je važno da bi i politička elita i društvo u Rusiji i stanovnici Donbasa i sva Novorusija odredili “zauzimanje ciljeva” i neumoljivo se ka njima kretali. Sada o trojedinstvu ruskog naroda. Danas razgovori o takvom “trijedinstvu” i o tome da su “Ukrajinci i Rusi jedan narod”, objektivno štetni. Skoro na grani izdaje. Sviđalo se to Rusima ili ne, danas Ukrajinci sebe smatraju drugim narodom. I njihovo etničko samoopredeljenje je ostvareno po principu za ili protiv ubistva Rusa. Prvobitno je prilikom ubacivanja ukrajinskog projekta u mozgove malorusa važnu ulogu imalo negativno samoopredeljenje – protiv Moskalja. Sada je ono postalo jedinstveno. Ukrajinac – to nije onaj koji voli stihove Tarasa Ševčenka i drame Lesi Ukrajinke, nije onaj koji nosi vezenu odeću i jede knedle sa slaninom, pa čak ne ni onaj koji uvažava Banderu. Sve te etničke osobenosti samo su cevovod za glavno – želju za ubijanjem Rusa i odobravanje takve želje. Ukrajinac je danas, ma kako to tužno bilo, onaj koji je spaljivao ljude u Odesi i streljao decu u Gorlovki ili aktivno odobravao i podržavao te zločine. Onaj isti koji je odbacio te zločine i ne želi da u njima učestvuje, jeste Rus, ma kakav pečat stajao u njegovom pasošu. Nikakvog “jedinstva” među Rusima i Ukrajincima ovde ne može biti. Kao što nema ni nikakve razlike među Rusima velikoruskog i maloruskog porekla, kada oni uzmu automat u ruke sa Georgijevskom lentom i stanu pod crveno platno sa Andrejevskim krstom. Plašim se da će uskoro u Belorusiji nastati analogna situacija. Zbog toga priča o “ruskom trojedinstvu” sada predstavlja političku grešku. Razgovori o “trojedinstvu” dovode do toga da postaje svejedno gde će biti Donbas – u Rusiji ili “u Ukrajini”. Međutim, to je danas glavno pitanje. Danas za Rusiju nije aktuelan problem trojedinstva, nego problem jedinstva. Nije problem prijateljskog uzajamnog shvatanja Moskve i LJvova, nego je problem nalaženja Moskve i Donjecka, Moskve i Odese, Moskve i Harkova u jednoj državi. Jedinstvo ruskih ljudi u jednoj državi – Rusiji. To je formula ruskog nacionalizma. Ruskog patriotizma. Jednostavno – ruskog zdravog razuma. Pošto, podsećam, nacije koje nisu dostigle ujedinjenje, dobijaju kao kaznu etnocid.

Pročitajte još:MRTVA RUKA: Ovaj ruski odbrambeni sistem čuva svet od potpunog uništenja!KOLUMNA KOJA JE ŠOKIRALA SVET: Zašto Putin jednostavno ne ubije Soroša?UVOD U PROPAST: Putin zapretio Erdoganu nuklearnim oružjem, Obama previše slab da se suprotstavi „partnerima“

Izvor: news-front.info/ Fond strateške kulture