Pravda

Kao najnovija ilustracija ove tvrdnje može da posluži zamešateljstvo koje se stvorilo povodom ratifikacije najnovijeg sporazuma Srbije sa NATO-om. Kao prvo, horski se ponavlja u redovima vlasti, ovaj sporazum uopšte nije nov i uopšte nije loš. Naprotiv, kaže premijer – a za njim to kao mantru ponavljaju i svi njegovi epigoni – odličan je! Garantuje zaštitu Srbima na Kosovu, i obezbeđuje simetriju, to jest omogućuje identična prava pripadnicima naše vojske na tlu zemalja alijanse. (Pa će valjda sada naši vojni izaslanici da pohrle u SAD, Avijano ili Bonstil da „opserviraju” i njuškaju NATO vojne tajne?!) Ali, pazite sad, čak i ako je dotični sporazum sa NATO-om, kojim slučajem, loš – to je samo zato što su ga takvog, lošeg, još pre desetak godina pripremili i usvojili zlotvori iz D(O)S-a i DSS-a. Naravno da uvek postoji neka predistorija. Ali u sveopštoj i namerno proizvođenoj halabuci, čak i pažljiviji pratioci srpskih medija (a kamoli tek tzv. obični građani i birači) teško su mogli da razaberu kako je Srbija za nešto više od tri godine pod SNS vlašću, gotovo kriomice, ("u tišini") potpisala i/ili ratifikovala tri strahovito važna i strahovito problematična sporazuma sa alijansom. Po mišljenju pukovnika Gorana Jevtovića (a njemu u ovim vojnim stvarima moram verovati makar isto onoliko koliko sam doskora verovao Miroslavu Lazanskom), sporazumi koje je potpisala i ratifikovala naprednjačka vlast u mnogim su segmentima nepovoljniji po Srbiju čak i od čuvenog „sporazuma” iz Rambujea 1999, kojim nije bilo predviđeno da Srbija dobrovoljno uništava svoje oružje, municiju i opremu ni da otvori "NATO vojnu kancelariju" usred Ministarstva odbrane. Ključni sporazum sa NATO­-om (Status of Forces Agreement, SOFA) potpisan je januara 2014. godine u Vašingtonu, od strane tadašnjeg SNS ministra odbrane Nebojše Rodića. Ratifikovan je u julu 2015. u Narodnoj skupštini usvajanjem odgovarajućeg zakona. Sporazum je potpisan i ratifikovan gotovo u tajnosti, tako da nije bilo nikakve javne debate o ovoj dalekosežnoj odluci, kojom je Srbija preuzela obaveze iz osnivačkih ugovora zemalja članica NATO-a potpisanih u Vašingtonu 1949, Londonu 1951. i Parizu 1952. Dakle, iako formalno nije postala član NATO-a, Srbije se SOFA sporazumom obavezala na primenu ugovora i povelja koje su do tada važile isključivo za punopravne i zvanične članice NATO-a. Ali to, nažalost, nije bio kraj. Nakon SOFA sporazuma, Vučićev drugi ministar vojni (Gašić) je u januaru 2015. potpisao IPAP sporazum, operativni dokument, koji predviđa širok spektar zajedničkih aktivnosti i produbljivanje saradnje između Srbije i NATO na gotovo sve sfere u kojima je saradnja moguća. Konačno, u septembru 2015. potpisan je sporazum sa Organizacijom NATO-a za nabavku i podršku (NSPO) o "saradnji u oblasti logističke podrške" i taj sporazum je ratifikovan u skupštini Srbije 12. februara ove godine. Javnost Srbije se donekle "probudila" tek nakon ovog trećeg sporazuma sa NATO-om, kojim je samo (definitivno?) institucionalno zaokruženo neformalno približavanje Srbije NATO-u. Hoću reći, možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste. I upravo ovo je, sviđalo vam se to ili ne, jedna od najkonkretnijih tekovina tri i po godine SNS vlasti nad Srbijom. Naravno, uz "briselske sporazume" sa Prištinom. Sve ostalo je više-manje samo propagandna magla i dim. Realno govoreći, sa ova tri sporazuma, Srbija, zapravo, ni ne mora formalno da ulazi u NATO, jer ionako primenjuje osnivačke ugovore NATO-a i potčinjava svoj suverenitet NATO standardima i NATO komandi praktično u istoj meri u kojoj to čine i punopravne članice ove organizacije. Iako je u prvi mah izgledalo da je – po običaju – bila pomalo zatečena, zvanična Moskva je u roku od nekoliko dana čak dva puta "izrazila zabrinutost" zbog ovolikog približavanja i "primicanja" Srbije NATO-u. Podsetila je zvanični Beograd na njegovo zaricanje u vojnu neutralnost, te ocenila da je na delu "nametanje stokholmskog sindroma Srbiji i srpskom narodu", to jest ponižavajuće identifikacije sa agresorom. Konstatacija je u osnovi tačna. Ali se, valjda zbog diplomatskih i prijateljskih obzira, prećutalo da ovaj stokholmski sindrom Srbiji ne nameću samo Vašington i Brisel (njihov cilj i njihov interes je jasan), već u toj samoponižavajućoj operaciji, nažalost, ključnu ulogu igra aktuelni režim i njegovi medijsko-politički telali. I tu ne pomaže nikakvo medijsko spinovanje, niti providan pokušaj uspostavljanja lažne simetrije u vidu ponovo aktuelizovane spremnosti da se, tobože, isti (diplomatski) status dodeli i ruskom humanitarnom centru u Nišu.

Pročitajte još:U toku je pisanje lažne istorije čiji je cilj moralno, ekonomsko i političko uništenje SrbijeSRPSKA DECA U SLUŽBI UKRAJINSKE PROPAGANDE: Kome pišu pisma učenici iz Vojvodine?

Izvor: Politika