„Više se ne radi o krizi EU. Mi se sada krećemo u pravcu anarhije“, upozorio je Žan Aselborn, bivši predsedavajući EU.
"Do 7. marta ćemo znati da li je na grčko-turskoj granici došlo do radikalnog smanjenja broja izbeglica", izjavio je juče Tomas de Mezijer, ministar unutrašnjih poslova u vladi kancelarke Angele Merkel. De Mezijer je upozorio da će se u slučaju da Evropa ne pronađe konsenzus posegnuti za "alternativnim merama" koje nisu precizirane, ali ne zvuče obećavajuće.
500 dnevno
Dok Evropa i svet uzalud čekaju na sveobuhvatno rešenje EU za izbegličku krizu, politički odnosi unutar Evrope su na ivici pucanja. Rastući populizam u Austriji naterao je Beč da kaže: "Dosta!". Austrija je uvela kontrole na granicama i ograničila priliv izbeglica na 500 dnevno, čime je nedvosmisleno zadala udarac EU i Merkelinoj politici "otvorenih vrata". U međuvremenu, Austrija i Grčka poveli su diplomatski rat jer predstavnici Grčke nisu bili pozvani u Beč na veliki međudržavni skup zemalja Balkana i Austrije o migrantima. Nezadovoljstvo Atine kulminiralo je povlačanjem grčkog ambasadora iz Austrije na konsultacije, a juče je Johani Mikl-Lajtner, austrijskoj ministarki unutrašnjih poslova, odbijen zahtev za posetu Grčkoj. Od dalje eskalacije krize strahuje i Dimitris Avramopulos, evropski komesar za izbeglice, koji je izrazio bojazan da će se "ceo evropski sistem urušiti" ukoliko ne bude vidljivih rezultata u saradnji EU i Turske, koja bi u zamenu za milijarde iz evropskog budžeta trebalo da zaustavi talas izbeglica.
Kolaps
Evropa je posle svega podeljena na interesne grupe od kojih se izbegličkoj politici kancelarke i prihvatanju izbegličkih kvota najoštrije protivi Višegradska četvorka - Poljska, Slovačka, Češka i Mađarska. Ukoliko zbog migranata padne Šengen, glavni stub EU, cela zajednica dovedena je u pitanje. Belgija je poslednja u nizu država koje su suspendovale dogovor o slobodnom kretanju. Prethodno su to uradile Nemačka, Austrija, Francuska, Švedska, Danska i Norveška, koja nije članica EU, ali jeste deo Šengen zone. U svakom slučaju, do 7. marta, pokazaće se da li EU ima snage da prevaziđe najveću krizu u svojoj istoriji, a tek joj predstoji i britanski referendum o napuštanju unije...
Britanija
Tom, još većem crnom talasu koji preti da poklopi zajednicu evropskih država, tekst je posvetio časopis Nešenal Interest. Pred Evropskom unijom stoji toliko mnogo problema da je unapred nemoguće reći koji će od njih poslužiti kao katalizator raspada bloka, međutim, najopasnija kriza, koja može odrediti sudbinu EU, jeste to što premijer Velike Britanije Dejvid Kameron nije uspeo da dobije ustupke Brisela, pišu DŽon Gilingem i Marian Tjupi za taj list. Autori ne smatraju ni izbegličku krizu, ni raspad bankarske strukture, ni nepoverenje javnosti prama političkom establišmentu najapoasnijim za EU, već to što šef britanske vlade nije uspeo da dobije bolje uslove za Veliku Britaniju. A za to, smatraju autori, postoje tri razloga. Prvi: Duboka reforma odnosa Londona i Brisela, o kojoj je govorio Kameron, oduvek je bila nemoguća jer je zahtevala promenu dogovora sa svakom od 28 zemalja-članica, što jednostavno nije izvodljivo: za to je neophodno ili odobrenje parlamenata država, ili pozitivan rezultat na nacionalnim referendumima, kojih se Brisel užasno plaši. U EU jednostavno ne žele da preuzmu ovaj rizik radi smirivanja Velike Britanije. Drugi: Kameron je bio spreman na kompromis, ali nije uspeo da dobije veći deo onoga što je zahtevao, jer u Briselu strahuju da bi i ostale članice bloka mogle slediti primer Londona i zahtevati iste ustupke. Takav potez bi pretvorio EU u „švedski sto” sa koga bi svaka zemlja mogla, po sopstvenom izboru, da zadovoljava svoje prohteve i interese. Drugim rečima, želja za „čvršćim savezom u Evropi” pretvorila bi se u ruglo. I konačno: Kameron je uspeo da dobije samo ustupke koji su, po rečima jednog britanskog parlamentarca, samo „žitka kaša koju su još dodatno razvodnili”. Da stvar bude gora, Kameronova „žitka kaša” tek treba da prođe kroz glasanje u Evropskom parlamentu, posle čega će u Velikoj Britaniji biti održan referendum. Budući suvereni organ, parlament EU može izmeniti svaki sporazum koji je odobren od strane javnosti Velike Britanije – i to je neprijatna i neizbežna činjenica koju će zagovornici izlaska iz EU koristi u svojoj kampanji pred referendumom. Kada neko zamišlja raspad EU, razmišlja o sporom i postepenom propadanju, međutim ova slika je lažna jer nakon britanskog referenduma, ako ne i ranije, sa velikom verovatnoćom može doći do brzog raspada unije. Čim izlazak Velike Britanije iz EU preraste iz proste verovatnoće u skoro stoprocentnu neminovnost, bekstvo sa broda će početi momentalno. U ovom trenutku je nemoguće predvideti ko će predvoditi bežaniju, ali jedno je sigurno: bežanje počinje. Vlade, sastavljene od zagovornika EU, već sada su izložene talasu kritika od strane protivnika unije. Kao i u Velikoj Britaniji, zvanične vlasti drugih zemalja će morati da umiruju iziritirano biračko telo, obećavajući „bolji dil sa Briselom”. Alternativa - politički zaborav. Od desnog Nacionalnog fronta u Francuskoj, levog Podemos-a u Španiji i švedskih demokrata - koji se bune protiv migranata - sve bivše marginalne snage će se približavati vlasti. Proces ponovnih pregovara, nesumnjivo će nositi drugačiji karakter u svakoj pojedinačnoj zemlji. U onim državama članicama kojima je Brisel davao finansijsku pomoć najverovatnije će zahtevati otpis duga, u drugim zemljama će glavna tema biti pitanja unutrašnje bezbednosti. I svaka od njih će, naravno, zahtevati povratak određenih ovlašćenja iz Brisela. Na taj način, EU više neće biti subjekt od globalnog značaja. Neke njene institucije će nastaviti da postoje, poput Lige Naroda, prelazeći sve više u stanje atrofije. Evro će verovatno preživeti raspad bloka, vršeći ulogu paralelne valute, zajedno sa nacionalnim. Uprkos činjenici da niko ne može sa sigurnošću predvideti kako će se stvari razvijati posle raspada EU, moguće je, ipak, napraviti nekoliko prognoza. Prvo, neka ovlašćenja EU mogu biti preneta na druge međunarodne organizacije, kao što je Svetska trgovinska organizacija. Drugo, za normalizuju odnosa nakon raspada Evropske Unije mogu biti potrebne ogromne diplomatske mere, slične onima koje su primenjene u San Francisku prilikom osnivanju UN, ili onim u Breton-Vudsu, gde su položeni temelji modernog finansijskog sistema. I okupljeni državnici na takvim pregovorima, moraju delovati odlučno. Osiguravanje uspešne tranzicije ka svetskom sistemu posle raspada EU ima ogroman značaj. Rast međuzavisnosti, izazvane globalnom trgovinom će se nastaviti, sa ili bez EU. U ovom slučaju, pozitivan ishod u novom sistemu svakoj zemlji će doneti velike pogodnosti, kao i mogućnost da se takmiče za još više. Zbog svega ovog, ne postoji razlog da se veruje da će pad EU obavezno zanačiti pad Evrope. Može se destiti, da sve bude obrnuto.
Pročitajte još:
Izvor: Blic/Fakti
