Pravda

Da bi se odgovorilo na to, potrebno je hladne glave postfestum upitati se kako je bilo moguće da se za jedan dan odnosi dve države vrate za dve decenije unazad. Utoliko pre što je novo zahlađenje nastalo na pitanju koje nije prevazilazilo ovlašćenja dva državna sekretara iz ministarstava za socijalu. Koliko god da je Milanovićev amok prelio njegov politički kapacitet, on sam ne može biti dovoljno objašnjenje. Hajde da vidimo šta je ono sa čim je kalkulisao kad je pomislio da njegovi izlivi najprimitivnijeg rasizma mogu proći nekažnjeno. Prvo, Milanović je računao da će izostati reakcija Srbije, o čemu je u jednoj od svojih izjava bio čak i izričit. Drugo, računao je: čak i ako se Vučić usudi da mu vrati, zemlje EU će, po automatizmu, biti na njegovoj strani, jer, zaboga, on je drug član (EU), a Srbija dojučerašnja evropska parija, na čijoj strani iz tog društva odavno nije bio niko, čak ni u stvarima u kojima je bila i više u pravu nego u sporu oko imigranata sa Hrvatskom. I tu se preigrao. Naime, umela je Evropa proteklih godina, pa i decenija, i te kako da toleriše nacističke ispade kad joj je to politički odgovaralo. Ona neprestano toleriše i to što za veći broj hrvatskih zvaničnika i medija sve što se događa na granici između istočne Hrvatske i severne Srbije zapravo biva na granici Hrvatske i Vojvodine. Teško, međutim, da će baš tolerisati da u to ime skidate ljude sa autobusa zbog boje njihovog pasoša ili, recimo, da formirate koncentracione logore. Rečju, nije Milanović u EU propao zato što se ponašao kao nacista, već zato što se poneo kao glupak. Ta situacija manje bi trebalo da brine Hrvatsku - koja će Milanovića zaboraviti čim siđe sa vlasti - a mnogo više Srbiju, koja će nastaviti da živi sa tim problemom. Jer Milanovića je ponela sila što već godinama između Srbije i Hrvatske stvari nisu uređene na reciprocitetu, već na dominaciji Hrvatske podržanoj sa Zapada - od političkih, preko ekonomskih do kulturnih pitanja. Otud, Srbija neće imati korist od toga što je porazila Milanovića, već je može imati od toga što će tu krizu da iskoristi da odnose uredi, ako već ne može na načelu pune ravnopravnosti, a ono makar da ih pomeri u tom pravcu. Sa druge strane, ne može se reći da na tom planu nije urađeno baš ništa. Deo Milanovićevog rasističkog amoka verovatno je motivisan i time što, za razliku od vremena Borisa Tadića i Ive Josipovića, srpsko-hrvatski odnosi postepeno gube regionalni ekskluzivitet. Umesto njih, Srbija je prednost dala odnosima sa Sarajevom/Banjalukom i Tiranom. Zašto je to važno? Već sam ekskluzivitet srpsko-hrvatskih odnosa u postojećim prilikama jeste nešto što Srbiju po sebi vuče u ponor gubitnika, a Hrvatsku na tron pobednika, kome je dozvoljeno i ono što je Milanović sebi dozvolio. Jer ta vrsta odnosa obnavlja kontinuitet Druge Jugoslavije, u kojoj je Srbija imala legitimitet da vodi samo jugoslovensku (današnjim jezikom: regionalnu) politiku, a Hrvatska hrvatsku. Samo bez ekskluzivne pozicije Zagreba Srbija ponovo omogućuje sebi da vodi srpsku politiku, možda i rđavu, ali srpsku, dakle onakvu kakva se vodi procenom srpskih interesa. Zato ne čudi ni što je Milanović ovaj put manju podršku za svoj amok imao u Briselu i Berlinu, čak i u samom Zagrebu, nego u redovima tzv. druge Srbije u Beogradu. Dok u tri pomenute prestonice mogu da mu, kao što je rečeno, tolerišu to što se ponaša kao nacista, ali ne i kad se predstavi kao glupak, u pojedinim krugovima u Beogradu nemaju problem s tim što je glupak samo ako se dovoljno istakne kao nacista, naravno, pod uslovom da je svoj gvozdeni krst zaradio na Srbima. Zato su odnosi sa Hrvatskom pokazali da Srbe očekuje možda ne najbolniji, ali svakako najsuptilniji deo tranzicije - onaj koji njihov identitet treba da izvede iz mrtvačkog friza poslednjih branilaca Jugoslavije u krug zagovornika i branilaca sopstvene države.

Pročitajte još:Još nam je samo rat sa Hrvatskom falio!Ako Zoran Milanović nije psihički poremećena osoba, kako objasniti njegovo ponašanje

Izvor: Večernje novosti