Pravda

Preokretom se može nazvati to da je svojevrsna izbeglička majka sada javno priznala promenu svoje politike i da je sirijske i iračke izbeglice uporedila sa izbeglicama sa Balkana, koji su posle kraja ratova na tlu bivše Jugoslavije većinom otišli iz Nemačke. "Uprkos naporima da se izbeglice integrišu i da im se pruži pomoć, važno je da se naglasi da se njima samo daje dozvola za boravak na određeno vreme. Neophodno je da kažemo ljudima da je to privremeni rezidencijalni status... i da očekujemo kad ponovo zavlada mir u Siriji i kad Islamska država bude poražena u Iraku, da se (vi, izbeglice) vratite u svoju rodnu zemlju sa znanjem koje ste stekli", rekla je kancelarka na regionalnom skupu svoje Hrišćansko-demokratske unije (CDU), dodajući da se završetkom ratova na tlu bivše Jugoslavije 70 odsto izbeglica vratilo u svoje domovine. Ovom izjavom Merkelova se prvi put pridružila svojim funkcionerima u CDU, koji nastoje da ublaže strahovanja građana zbog rekordnog priliva od 1,1 milion migranata prošle godine, koji se nastavio i ove godine. Uprkos tome što imaju pad popularnost pa bi za demohrišćanski blok u kojem su CDU i bavarska CSU glasalo 34 odsto birača, demohrišćani su krenuli da uveravaju javnost da drže pod kontrolom izbegličku krizu. Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer je u razgovoru za politički magazin "Špigl" nagovestio da Nemačka ne može da prima "sve izbeglice iz kriznih regiona u svetu", posebno istakavši "ljude koji nisu iz Sirije, a koji ovde dolaze u potrazi za boljim životom". I "desna ruka" Merkelove Peter Altmajer, šef Kancelarske službe, istakao je u razgovoru za nedeljno izdalje tabloida "Bild" da nemačka vlada već pregovara sa nekoliko država koje su možda voljne da od Nemačke preuzmu izbeglice koje imaju krivični dosije, budući da ih zbog odredbi međunarodnog prava nije moguće deportovati u zemlju porekla ukoliko se u njoj vodi rat, kao što je slučaj sa Sirijom. I Altmajer ubeđuje javnost da Nemačka blisko sarađuje sa Turskom, Jordanom i Libanom, s ciljem da većina izbeglica ostane u tom regionu do uspostavljanja mira u Siriji i Iraku. Ova uveravanja javnosti nisu samo podstaknuta padom popularnosti demohrišćana, već pre svega činjenicom da se u martu u tri nemačke pokrajine – Baden-Virtembergu, Rajnland-Pfalcu i Saksonija-Anhaltu – održavaju pokrajinski izbori pa da će oni biti veliki test za vladajuće stranke, godinu i po dana pred savezne parlamentarne izbore. Vladajući demohrišćani pre svega strahuju da će im većinu birača na izborima "ukrasti" desničarska populistička stranka Alternativa za Nemačku (AfD), koja je svoju antievropsku politiku zamenila žestokom antiimigrantskom politikom i sada beleži podršku 12 odsto birača. Predsednica AfD-a Frauke Petri izazvala je ovog vikenda pravu buru u javnosti, jer je za list "Manhajmer morgen" izjavila da bi nemačka policija trebalo "ukoliko je to potrebno" da puca na migrante koji pokušavaju da uđu u zemlju ilegalno. Štaviše, na pitanje da li podržava da se puca i na žene s decom, njena zamenica na čelu stranke Beatriks fon Štorh je na "Fejsbuku" odgovorila "da". Doduše, potom je brzo krenula da se posipa pepelom pa je izjavila da "upotreba oružja protiv dece nije dozvoljena", dok su "žene drugo pitanje". Ovakvi istupi prve dve žene AfD-a za pojedine nemačke dnevne listove, kao što je "Frankenpost", predstavlja dokaz da je "AfD zaista nacistička partija skrivena iza maske građanske pristojnosti", što bi moglo da utiče na pad njihove popularnosti. S druge strane, listovi poput "Frankfurter algemajne cajtunga" i "Velta" ističu da AfD stiče sve veću popularnost, između ostalog, zahvaljujući vladajućim strankama koje na sve načine nastoje da ovu stranku žestoko napadnu i onemoguće joj medijsko pojavljivanje. To predstavnicima AfD-a daje imidž mučenika i progonjene manjine, a samim tim i simpatije dela biračkog tela. Iako njenoj stranci direktno uzimaju birače, Merkelova se nije direktno osvrtala na komentare AfD-a, ali je zato minulih meseci dosta uradila da nestane "izbeglički raj" u Nemačkoj. Najpre je na listu sigurnih zemalja porekla stavila sve balkanske zemlje, čime je njihovim državljanima bezmalo onemogućila dobijanje azila u Nemačkoj, iako su pojedine organizacije za ljudska prava isticale sistemsku diskriminaciju, na primer, na Kosovu. Potom je za Berlin i Avganistan postao bio dovoljno siguran da se Avganistanci vrate tamo i "ponovo izgrade zemlju", a sada su to i Alžir, Maroko i Tunis. Status sigurne zemlje porekla ipak Berlin nije mogao da da Siriji i Iraku, ali je dogovoreno da za izbeglice koje dolaze iz ovih zemalja, ukoliko se dokaže da ne dolaze direktno sa ratom pogođenog područja, neće moći da dve godine dovedu svoje porodice u Nemačku. Kako će se ovaj uslov procenjivati zasad nije jasno, ali postoje naznake da svako ko je registrovan u nekom od izbegličkih kampova u Jordanu, Turskoj i Libanu neće biti smatran za izbeglicu koja spasava živu glavu bežeći od rata. Nešto slično je govorio i mađarski premijer Viktor Orban kada je zatvorio Mađarsku za ulazak izbeglica, rekavši da su se Sirijci i Iračani spasli od rata čim su stigli u Tursku i da put nastavljaju kao ekonomski migranti. Zbog toga su ga evropski mediji nazvali ksenofobom, što je epitet koji Merkelova nikad neće dobiti. Čak i kada u uvijenoj formi njena vlada donosi bezmalo iste odluke.