Pravda

Ima različitih pogleda i analiza ko je kako radio na ovom planu, ali bi se dalo zaključiti kako je početak Hladnog rata sovjetska strana sa svojim poznatim odeljenjem za agitprop dočekala spremnija. Međutim, kako je vreme prolazilo, Vašington je sve bolje i više radio. Na kraju, izašao je kao pobednik. U moć američke propagande mogli smo da se uverimo na sopstvenom primeru. Kako su samo plasirane neistine tokom građanskog rata u Jugoslaviji i potonje agresije NATO na našu zemlju!? Da li se neko seća Markala? Ili zločina u Račku? Markale su poslužile kao povod za bombardovanje Srpske, a Račak za početak agresije na SR Jugoslaviju. Vodeći zapadni mediji su imali zapaženu, možda i najvažniju ulogu, s obzirom na nedovoljnu podršku za napad na SR Jugoslaviju u javnim mnjenjima njihovih zemalja. Kada su promenili tu, za njih problematičnu stvar, počela je i vojna akcija. Naravno, netačno i glupo bi bilo označavati medije za jedine aktere. Oni su samo sredstvo, alatka za sprovođenje, dok se ovakve složene bezbednosno-informativne akcije planiraju i koordiniraju u drugim centrima. Posle SR Jugoslavije, nastavilo se dalje. Najpoznatiji primer žestokog propagandnog udara je bio protiv Sadama Huseina, kada se tvrdilo da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, koje je spreman da iskoristi. To je bio povod da se počne sa drugim zalivskim ratom. Nešto slično je pokušano i u Siriji, kada je u avgustu 2013. Anders Fog Rasmusen, tadašnji gensek NATO tvrdio da je vojska Bašara Asada upotrebila hemijsko oružje - sarin, protiv civilnog stanovništva. Rasmusen, koji će ostati zapamćen po neverovatnim javnim istupima, i ovog puta je uhvaćen u laži. Pretpostavlja se, uz veliku pomoć iranskih obaveštajnih struktura, sirijska kontraobaveštajna služba je otkrila da je određeni kontingent sarina unet na teritoriju zemlje, ali preko oblasti koju je kontrolisala Islamska država, a da je pošiljka upućena iz Saudijske Arabije. Očigledno, radilo se o pokušaju pravljenja "sirijskog Račka". Poslednja meta žestokih propagandnih udara je Vladimir Putin - lično. Malo je bilo sve što je upućeno protiv Rusije prethodnih meseci, sada se kampanja usredsređuje protiv šefa države. U tu svrhu je lansirana i teza kako je baš Putin naredio ubistvo Aleksandra Litvinjenka 2006. Čak i onima koji tek nešto znaju o ovim stvarima, puno toga "ne pije vodu". Litvinjenko je umro od posledica trovanja polonijumom, posle susreta sa dvojicom pripadnika ruske tajne službe. Ta dvojica tvrde da su "bivši" pripadnici, a britanski mediji da su i dalje aktivni, ali je to od manjeg značaja. Od većeg je značaja što su i Britanci i Rusi znali da će do susreta doći, na javnom mestu, bez skrivanja i bilo kakve mistifikacije. Jedan od optuženih za ubistvo, Andrej Lugovoj (danas je poslanik u ruskoj Dumi), u najgledanijoj TV emisiji u svojoj zemlji je postavio logično pitanje: koja bi tajna služba ubila čoveka pri susretu za koji su svi znali i koji su verovatno mnogi nadzirali? To se kosi sa svim pravilima rada službi koje za sobom ne žele da ostave bilo kakve tragove. Inače, isti taj Lugovoj je posle susreta sa Litvinjenkom takođe bio ozračen od tog istog polonijuma i dugo vremena je proveo na lečenju. Ovde se očigledno radi o nekim drugim stvarima. Ono što se nudi u medijima je široka propagandna akcija koja se organizuje u cilju diskreditacije predsednika Rusije. Što se pogleda iz Srbije tiče - to je već sve viđeno. Valjda se zato malo ko obazire na ove navode. Ali, ključni problem za zapadne zemlje je što u ovu propagandu malo veruju i njihovi građani. Poverenje se izgubilo. Izgleda su se umorili od propagande.

Pročitajte još:UNIŠTIĆE TURKE ZA NEDELJU DANA: Proročanstva pravoslavnih staraca za vreme koje dolaziPutin ubio Kenedija!Tajni rat CIA u Siriji

Izvor: Večernje novosti