Pravda

Boris Begović nam u "Politici" poručuje da "novija empirijska istraživanja pokazuju da konkurencija nije štetna za privredni rast siromašnih zemalja". Uticajni naučnik tvrdi da "što je viši nivo ekonomskih sloboda, što je slobodnija spoljna trgovina, što su manja ograničenja konkurencije na domaćem tržištu, to su više stope privrednog rasta. Nije, dakle, konkurencija luksuz koji sebi mogu da priušte bogati, nego je ona neizostavni sastojak puta ka bogatstvu". Nažalost, sloboda o kojoj piše Begović nije naša sloboda – to je sloboda kapitalista da mešetare. Ni rast koji pominje odavno nije rast koji oseća većina stanovnika jedne zemlje – već, sve češće, prvenstveno jedan odsto najbogatijih. Uostalom, Begović se odavno profilisao kao ne samo zagovornik neoliberalizma kao kraja ekonomije već i jedan od onih naučnika koji sugerišu da predstavlja religiju spasenja – umesto Isusa treba da čekamo "drugi dolazak" kapitala, tržište oslobođeno društvenih i moralnih obzira. Ha DŽun Čang, južnokorejski ekonomista, sugeriše da Begovićevi argumenti ne stoje čak ni kada je reč o najsvetlijim razvojnim tačkama vrlog turbokapitalističkog sveta, poretka čiji je intelektualni otac bio Fridrih Hajek, a politička babica Margaret Tačer. Da se držao Begovićeve tvrdnje i "novijih empirijskih istraživanja", Singapur bi danas bio blatnjavo ostrvce na kome, zajedno sa rojevima malaričnih komaraca, žive jako siromašni ljudi. Da je konkurencija stvarno iznad svega, Japan bi bio siromašniji od Srbije, a Tajland od Gane. Da su južnokorejski tajkuni bili slobodni ova zemlja bi verovatno bila 113, a ne 13. najjača svetska ekonomija. Naime, ako je verovati Čangu, jedan od temelja istočnozijskog ekonomskog čuda bio je zaštita, često nekonkurentne, domaće proizvodnje praćena drakonskim ograničenjem slobode kapitalista da profit iznose iz zemlje ili potroše na luksuz. Drugi važan stub bila je stroga kontrola stranih direktnih investicija. Kako piše, od svih "azijskih tigrova" samo su u Japanu strane pare imale pomena vrednu ulogu. Obe politike su imale isti cilj – da nateraju (i dobre i loše) kapitaliste da novac investiraju kod kuće. Da slobode bogatih decenijama nisu bile drastično ograničene, građani ovih zemalja bi ostali siromašni. Naravno, nijedan ekonomski model ne može biti preslikan u drugačijim okolnostima, ali bojim se da u Srbiji neki od razloga zašto nam se, kako predviđa Begović, "smeši zamka ne srednjeg, nego niskog nivoa razvijenosti" leže u višku a ne u manjku kapitalističkih sloboda. Kako je to pregnantno izrazio Begovićev "učitelj", profesor LJubomir Madžar, ni naši neoliberali nisu "pristalice teorije o preteranoj pohlepi i moralnoj izopačenosti poslovnih ljudi, čak i kad su njihova primanja basnoslovno velika... Dobru banku ne čine svi zaposleni nego njeno najuže upravljačko jezgro, često jedan jedini čovek". Ono što deluje tužno jeste da ovi ugledni ekonomisti ne vide problem u sistemu koji proizvodi ovu perverziju – već u "manipulacijama" zlih političara, naivnom biračkom telu koje „traži politike koje rezultat daju danas i sada” i socijalnoj pravdi, koju Madžar čak izjednačava sa „degenerativnim socijalnim procesima”. "Krajnje je vreme da se shvati da SAD nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija, zemlja koja se krupnim koracima socijalizuje, uz poznate hazarde kolektivističkih, nedavno urušenih sistema”, reči su kojima je Madžar „neobaveštenom svetu” predstavio uzroke svetske ekonomske krize koja je počela 2008. godine. Drugim rečima, nije kriva izopačenost američkog ekonomskog liberalizma već izdaja „dobrog”, pravog liberalizma. Nažalost, ne postoji „objektivno” dobra ekonomska politika koja odgovara svima – ni unutar država ni globalno, u svetskoj zajednici. Štaviše, neoliberalni mit o politici koja je "dobra za sve" predstavlja najopasniju dogmu današnjeg, mesijanskog kapitalizma. Važna posledica ove kapitalističke antipolitičke mašine jeste činjenica da su se glasanja širom sveta svela na izbor za mis (odnosno mistera) fotogeničnosti ili demagogije. Ono što biramo svake četiri godine su manje ili više dopadljivi i korumpirani egzekutori iste matrice, čuvari jedne od (nacionalnih) kapija za avanture transnacionalnog kapitala. Dobili smo demokratiju ispražnjenu od sadržaja i globalnu fikciju političkih sloboda. U ovakvom svetu, u kome iznad svega nisu ljudske potrebe i društvena solidarnost, ostaje nam da u horu sa privilegovanim "oltarskim dečacima" neoliberalne crkve otpevamo – amin. Na to se svela naša sloboda u vremenu kapitalizma nametnutog kao jevanđelje spasenja, religije čija je prva zapovest pohlepa.

Pročitajte još:RAZOTKRIVANJE: Ovako su neoliberali ojadili Srbiju za skoro 200 milijardi dolara. I žele još!Zašto niko ne kaže da vakcinacija nije obavezna u zemljama EU?

Izvor: Politika