Pravda

Pohvale i kritike vlasti u Srbiji od strane međunarodnih finansijskih institucija po pravilu koincidiraju sa (ne)pristajanjem na privatizaciju velikih državnih sistema. Svako oduglovačenje povlači oštru kritiku i obrnuto, bez obzira na ekonomsku opravdanost takvih odluka. U paketu "minusa" koje su dobijale srpske vlasti od međunarodne zajednice od 2000. bilo je i vraćanja većinskog udela države u "Telekomu", pa kupovina "Telekoma Srpske" i trećeg mobilnog operatera u CG ili vraćanja duga Srbije MMF(?) u periodu 2005-2006... Bivša Jugoslavija je imala održivu ekonomiju i jednu od najvećih stopa ekonomskog rasta u Evropi (1960-1980). Srbija je bila iznad tog proseka, a građani su imali korektan životni standard, besplatno zdravstvo i obrazovanje, dostupnost sporta i kulture, garantovano pravo na posao, plaćeni godišnji odmor, izvesnost brzog dobijanja društvenog stana ili kredita za izgradnju kuće, jeftin javni prevoz i usluge. Procenat onih sa završenim fakultetom je sustizao evropski prosek, pismenost je bila preko 90 odsto, a životni vek od preko 72 godine. Inostrani dug je bio desetostruko manji nego sadašnji ukupan dug bivših republika. Ono što je postalo problem Zapadu je to što SR Jugoslavija (Srbija) opirala da uđe u privatizaciju ili preciznije, nije to htela odmah i po merilima,u tom trenutku, vrednosno neupitne neoliberalne doktrine. Po Majklu Parentiju, uglednom svetskom analitičaru, Zapad je hteo da "transformiše Jugoslaviju u nekoliko slabih desničarskih država koje su nesposobne da vode nezavisnu politiku, čija bi ekonomija bila potpuno dostupna multinacionalnoj korporativnoj eksploataciji i koje bi bile siromašne, sa jeftinom radnom snagom i fabrikama koje neće predstavljati konkurente zapadnim proizvođačima." Fokus privatizacije u Srbiji je bio na telekomunikacijama, bankarskom sektoru, prirodnim resursima (rudnici, zemlja i pitke vode), koje je Srbija posedovala. Zbog odbijanja tog bezuslovnog scenarija, preduzeti su medijski koraci da se režim predstavi u najgorem svetlu i pripremi teren za intervencije "disciplinovanja" svim sredstvima. Ne ulazeći u politički diskurs i vrednovanje tog režima (a može se mnogo toga negativnog i kritičkog zaključiti), glavni motiv tog ponašanja je bio nedvosmisleno ekonomske prirode. U tom smislu Srbiji su uvedene sankcije maja 1992. Formalno, zbog "učešća" u ratu u Bosni, a suštinski zbog "nesaradnje" oko potpune privatizacije ekonomije Srbije. Sankcije su značile potpunu zabranu uvoza i izvoza, što je imalo katastrofalne ekonomske posledice. Od hiperinflacije, nezaposlenosti koja je dostizala 70 odsto, bolnica koje su ostajale bez lekova i medicinske opreme. Dotok nafte je bio gotovo prekinut, energetski sektor je bio pred pucanjem zbog nedostatka delova za remont, međunarodni transport je bio otežan itd. Paralelno se podsticala "aktivnost" terorističke OVK, koja postaje instrument slabljenja Srbije. Iako je situacija oko Kosova bila dobro poznata (1987. godine "NJujork tajms" je preneo istinu o manipulacijama etničkih Albanaca) pritisak na Srbiju je bio takav da je na kraju rezultovao bombardovanjem Srbije. Direktne štete, po mnogim izvorima se procenjuju na 40 milijardi maraka, a indirektne na čak blizi 100 milijardi maraka. Teško da bi neka ekonomija izdržala sve ove udare. Zahtev da se Kosovo otcepi od Srbije je samo značio da se bogata nalazišta ruda i drugi sistemi (energetski, telekomunikacioni, saobraćajni, vodoprivredni) na KiM prodaju, odričući pravo Srbiji naknade prilikom tih privatizacija. Ali joj se nije odrekla "obaveza" da nastavi da vraća 1,6 milijardi evra inostranog, tzv. kosovskog duga. Srbija je na taj način ekonomski devastirana i pretvorena u deindustrijalizovanu državu jeftine radne snage. Ni agrar nije nadomestio pad prihoda procesa deindustrijalizacije, naprotiv stočni fond 2010. je npr. bio manji nego 1910. godine (?), pa se može govoriti i o svojevrsnoj deagrarizaciji, što je neverovatno ako govorimo o jednoj prirodno bogatoj državi. Pitanje je da li će se Srbiji "dozvoliti" da se razvije jer je upravo razbijanje ekonomije Srbije otvorilo prostor nekim drugim ekonomijama da zarade na onim poslovima na kojima je ona ranije zarađivala.

Pročitajte još:Neoliberalizam kao religija: U ime Hajeka i tačerizma i svetoga kapitalaRAZOTKRIVANJE: Ovako su neoliberali ojadili Srbiju za skoro 200 milijardi dolara. I žele još!

Izvor: Večernje novosti