Kada čujete iz usta Zorane Mihajlović rečenicu koja glasi: Građani da veruju rezultatima, a ne obećanjima, definitivno morate da se zapitate da li mi koji itekako osećamo rezultate ove vlasti i Zorana Mihajlović živimo u istoj dimenziji? Piše: Vesna Veizović
Naime, rezultati ove vlasti su svakako vidljivi, i ne samo ako gledamo „visoku politiku“ i ono što oni nazivaju diplomatijom, čak mnogo bolje rezultate osećamo mi koje dotiče unutarnja politika, ekonomija i uslovi života koji su za samo tri godine od nekako podnošljivih došli do robovlasničkog sistema u kom ovim rezultatlijama plaćamo danak i na vazduh. Doduše, nije Zorana Mihajlović jedina koja se hvali ovakvim rezultatima i koja, i pored ono malo zdrave pameti koja nam je ostala pokušava da nas ubedi kako nam je sada mnogo bolje nego ranije. Tu je čitava hrpa vlastodržaca koja nas ubeđuje u isto. Pored gospođe Trilaterale, čija tašna košta koliko deset prosečno materijalno obezbeđenih porodica potroši ukupno za čitavu godinu dana, tu je i prvi među jednakima, naš premijer. On naime, i pored svih relevantnih rezultata koje sprovode i nezavisne i veoma zavisne agencije za istraživanje tržišta i koje navode da se nalazimo u samom vrhu na listi najsiromašnijih zemalja i na samom dnu liste zemalja u razvoju, kaže da mi ustvari ne shvatamo ali da je ekonomija Srbije prva u regionu, da naša privreda buja a da se broj radnih mesta povećava iz dana u dan. Rezultati su vidljivi, ne samo na materijalnom planu, kažu oni, već i na diplomatskim, jer konačno Srbiju poštuju u svetu, a takođe imamo i političku stabilnost koje ranije nije bilo. A sad malo realnosti. Kada bismo išli od onih najminornijih obećanja datih od strane ove vladajuće garniture pa do najvećih, prosto ne bismo našli obećanje koje su oni dali pre dolaska na vlast a koje je ispunjeno. Počev od TV pretplate, priznanja Kosova i Metohije, ulaska Srbije u NATO, smanjenja plata i penzija, ulaganja u poljoprivredu, boljeg života za šest meseci do dve godine, sigurnosti... Može ovaj spisak da se nastavi u nedogled, sve do onog trenutka kada je jasno da je ova vlast uradila sve suprotno od onoga što su obećali.
Postali smo NATO kolonija
U pravom smislu reči kolonija. Ne onakva kakvu zamišljamo, još uvek nemamo okove na rukama, ali kada se ugasi TV i oni najveći skeptici opijeni tuđim životima osećaju da su im u mnogo čemu ruke vezane. Da se borba za prava pretvorila u potpunu obespravljenost stanovništva, da smo samo brojke čija sudbina je u nečijim tuđim rukama. Ali sve to što se dešava je za „naše dobro“, samo još to nismo shvatili, jer nemamo mogućnost tako suptilnog poimanja visokih ciljeva naših politikanata.
Sabirni centar
I kada sve države zatvore svoje granice, uvedu veći sistem bezbednosti – mi to nećemo učiniti, više puta je ponovio i premijer, i Aleksandar Vulin. Zašto? Zato jer smo mi ljudi, jer mi shvatamo šta znači biti izbeglica – odgovaraju i opet se pozivaju na poštovanje koje stičemo takvim ponašanjem. Poštovanje ili podmsevanje i iskorišćavanje? Koga briga? I sme li koga da bude briga kada je svaki negativni izveštaj o azilantima kažnjiv zakonom?! To što postajemo sabirni centar, izdaju azili a u poslednje vreme i daju se državljanstva mnogima koji nemaju osnova za to (o čemu je strogo zabranjeno govoriti), što je Beograd za samo dve godine dospeo na listu najopasnijih gradova Evrope, što azilanti već otvoreno napadaju žene, pa čak i policiju, što se po celoj zemlji obavljaju terorističke obuke za teroriste, sve je to za naše dobro! Ali i sve je to rezultat ove vlasti koji treba uzeti u obzir onog trenutka kada se bude izlazilo na najbezdanije izbore ikad u istoriji Srbije.
Ulaganje u privredu i bolji život
Uzimajući u obzir da je razlika između kvaliteta života zapadnih marioneta iliti domaćih politikanata i običnog naroda nemerljiva, ili kao što rekoh ne živimo čak ni u istoj dimenziji, onda stvarno nije čudno kada se Zorana Mihajlović čudi kako mi to ne osećamo koliko nam dobro ide. Ove godine vlast je najavila nekoliko desetina ulagača iz inostanstva koji će dići privredu na noge. Aspurd je to što ulagače finasiramo mi iz budžeta republike Srbije, koji punimo mi sami i koji se dopunjuje najnepovoljnijim kreditima od MMF-a. Dok se istovremeno domaća privreda sistematski uništava kako bi se ostavio prostor strancima. Savršen primer ovom je desetkovanje stočarstva radi dovođenja nemačke kompanije Tenis, odlično poznate po lošem kvalitetu mesa, neplaćanju poreza i iskorišćavanju radnika. Ali u koloniji kakva je Srbija, ko može strancima i da pomene porez, budući da je u ugovoru potpisanim sa NATO već dogovoreno oslobađanje od poreza okupatorima. Bez brige, taj porez će se svakako nadomestiti od siromašnog stanovništva. Na žalost, imajući u vidu da je stanovništvo do te mere osiromašilo i novca nema ali ni mogućnosti da ga zaradi kako bi platilo danak na postojanje, naplata će se vršiti u naturi. Još jedan primer rezultata koje treba imati u vidu jeste i prodaja rudnih bogatstava širom Srbije. Razlog tome je što su prema politikantima ti rudnici nama samo teret za budžet koji mi ne znamo da iskoristimo i zato treba da budemo srećni što su se našli neki fini ljudi sa zapada koji će to eksploatisati, da tobož ne leži tamo i trune u zemlji. Isto je i sa Železarom, Kolubarom, sa bogatim ravnicama koje mi „ne znamo“ da iskoristimo kako valja, pa će nam to pokazati Arapi koji su čitav život proveli u pesku…
Smanjenje plata i penzija
Što se ove tačke tiče, Vučić je mogao da smanji smanjenje, ili bar približi penzijski dohodak staroj cifri, a ne poveća penziju kako to navode režimski mediji, obmanjujući penzionere rečju povećanje, ali on nije hteo! Nije hteo jer je i to za naše dobro. Ne znam da li se vodi logikom da će tako više penzionera umreti od gladi, pa će se i broj penzionera vidno smanjiti a samim tim i taj teret na budžet jer je novih penzionera sve manje, budući da nisu imali gde da zarade penziju, ili im prosto pomaže da se prilagode situaciji i snalaze pod stare dane. I najzad, kada je sve tako dobro zašto je došao onda ključni momenat , prekretnica ili kako doslovno glasi Vučićevo saopštenje: „Došao je trenutak koji je prekretnica u životu Srbije, kada će građani odlučiti u kakvoj zemlji žele da žive – da li će Srbija nastaviti da ide napred, ili ćemo se vratiti u prošlost, izolaciju, sukob sa celim svetom, pljačkaške privatizacije i ekonomsko razaranje zemlje“. Mene je lično sramota koliko dan dobro ide, svaki dan kad prelistam vesti i pomislim da je srbskom narodu bilo bolje i za vreme osmanlija, kažem bravo Vučiću. Da ne širim defetizam, ali nije Vučić kriv što ljudi ne mogu da dođu sebi od ovolike količine „blagostanja“ pa masovno vrše samoubistva, ubistva, što ne vide da su kontejneri puni pa umiru od gladi. Što se ljute jer se potapa manastir iz 13. veka, a ne vide da Nikolić i Gašić grade novije i lepše. Što ne prihvataju nove vrednosti bez ograničenja moralnih kodeksa i van pravoslavnih okvira.
Pročitajte još:
Izvor: Vaseljenska
