Pravda

Da, Rusija, delujući na dalekim granicama, otklanja pojavu „vojnika džihada“ na svojoj teritoriji. To je tako. Razmišljanja da se Rusi drže za svoju „vojno-pomorsku bazu“ u Tartusu je, naravno, besmislica. Čak i večiti neprijatelji Rusije iz dve propagandne varijante: da se zaplaši Zapad pomoću „ruskog utvrđenja na Crnom moru“ ili da ismeje ekonomska slabost Rusije – češće će izabrati ovu drugu mogućnost. Jer čak ni Mekejnu neće pasti napamet da skromni punkt za materijalno-tehničko obezbeđenje na sirijskoj obali, sa dva keja koja su u stanju da prihvate samo male i srednje brodove, postavlja kao pretnju američkim vojnim bazama, rasejanim kao grašak oko Persijskog zaliva. Šta još pišu oni kod kojih sve sigurnija dejstva Rusije na međunarodnoj areni izazivaju napade besa, pomešanog sa zbunjenošću? Pišu da Putin hoće da „odvuče pažnju Rusa sa unutrašnjih problema“, da efikasnost ruske vojne operacije u Siriji predstavlja samo odraz bespomoćnosti Obamine administracije. Ili sa zanosom i zaustavljajući dah, kao što je to u The Financial Times uradio Majkl Ignatjef, profesor vladine škole „DŽon Kenedi“ pri Harvardskom univerzitetu, saopštavaju svetu da „slobodni grad Alepo gine pod ruskim bombaškim napadima“, a „Asad obnavlja svoju tiraniju“… Ali zašto zbog nečega svi zaboravljaju jednu, kako se meni čini, odlučujuću okolnost: 2013 – 2014.godine Sirija se uz posredničke napore Rusije dobrovoljno odrekla svog hemijskog oružja. Pravilno ili nepravilno Bašar Asad je računao na svoje hemijsko oružje – ali to je posebna priča. Mnoge manje države, pošto su na primeru Jugoslavije, Iraka, Libije shvatile da ih u slučaju agresije „globalnog hegemona“ i njegovih saveznika Organizacija Ujedinjenih Nacija neće uzeti u zaštitu, proizvode ili usavršavaju svoj potencijal oružja za masovno uništavanje. U Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji to je nuklearno oružje, kod drugih je hemijsko. Svako radi prema svojim mogućnostima. Da se prisetimo „crvene crte“ koju je Obama crtao pred Damaskom: ili hemijsko razoružavanje, ili rat. Tada je Rusija pomogla Americi da izbegne novi rat sa objektivnom pretnjom da će sirijska strana koja je morala da se brani iskoristiti hemijsko oružje. Asad se razoružao, ali je ipak… dočekao rat! On je dočekao rat, ali preko ruku američke klijenture na Bliskom Istoku. Hemijsko oružje nije baš mnogo komplikovano za proizvodnju, desetine zemalja mogu da ga proizvedu. Uostalom, sedam zemalja nije ni potpisalo Konvenciju o zabrani hemijskog oružja (1993). Pa? Vašington će ponovo da crta „crvenu liniju“ i preti napadom? A ukoliko vođa sledeće države koju je Bela kuća označila kao „otpadnika“, ne zaboravljajući Asadovu sudbinu, rizikuje i upotrebi hemijsko oružje? Račun je lak: 100 – 200 (hiljada) mrtvačkih sanduka iz nove „vruće tačke“ – i US – javnost će sasvim sigurno da natera svog predsednika da sasvim nestane, onako kako su nestali Amerikanci iz Somalije. I tako se sada Sirija pred licem onoga, što joj i dalje preti, našla razoružana. Svet ne može da to ne vidi. Pretpostavljam da je ne samo sedam država koje nisu potpisale Konvenciju o zabrani hemijskog oružja, već i mnogo drugih zapamtilo lekciju koju je dobila Sirija i izvukla odgovarajuće zaključke. U tom smislu je politika koju vode SAD zaista katastrofalna. 23.juna 2014. Međunarodna organizacija za zabranu hemijskog oružja je saopštila da je poslednja partija sirijskog hemijskog oružja izvezena iz zemlje kako bi bila uništena. Pa dalje? Posle toga je član komisije UN za istraživanje kršenja ljudskih prava u Siriji Karla dal Ponte saopštila: „Komisija poseduje podatke da su u toku građanskog rata antivladine snage koristile zarin“. Da nije možda vreme da se Amerikanci, na bazi te iste Konvencije o zabrani hemijskog oružja, kojom su oni pretili Asadu, pozabave razoružavanjem svojih štićenika? Naravno, to je samo retoričko pitanje! A Moskva? Moskva koja je davno proučila kakav je u stvari američki „partner“ nije mogla, a da ne predvidi čime rizikuje Sirija ukoliko se odrekne oružja za masovno uništavanje. Sirija se mora štititi. Zato je Rusija danas štiti! A razmišljanja o „imperijalnim ambicijama Putina“ američki propagatori mogu da ostave za unutrašnju potrošnju.

Pročitajte još:OVO JE „VELIKI PLAN“ KOJI STOJI IZA SVEGA: Rotšildi u lovu na Rusiju!Donbas se ne da, a šta je sa ostatkom Novorosije, sa voljom da se izgradi Velika Rusija?DOGOVOR IZ PAKLA: Turska pred državnim udarom, a na šta je tek Unija pristala…

Izvor: Fond strateške kulture