Pravda

Tako bar tvrdi Vilijam Peri, ministar odbrane u administraciji Bila Klintona. "U poslednjih nekoliko godina najveću krivicu (za zahlađenje odnosa NATO i Rusije) snose akcije koje je preduzeo Putin. Ali, u ranijem periodu moram da kažem da su najveći krivac SAD", rekao je Peri učestvujući u diskusiji u organizaciji londonskog "Gardijana". Zalagao se, kaže, za sporije proširenje NATO-a kako u prvim postsovjetskim danima ne bi došlo do zavade sa Rusijom. Ipak, potpuno drugačijeg mišljenja su bili moćniji glasovi u Klintonovoj administraciji poput Ričarda Holbruka ili još više Ala Gora, koji je tvrdio da Amerika "može izaći na kraj sa problemima koje bi (proširenje NATO na istok) izazvalo u odnosima sa Rusijom". U Perijevoj interpretaciji, međutim, ovakve odluke su samo odraz prezrivog odnosa američkih zvaničnika prema bivšoj supersili zahvaćenoj brojnim problemima. Od ljudi kojima je, prema sopstvenim rečima, pokušavao da približi ruski stav o proširenju alijanse dobijao je lakonski odgovor: "Koga je briga šta oni misle? Oni su trećerazredna sila." Nekadašnji sekretar odbrane tvrdi da je zbog ovog pitanja čak razmišljao da podnese ostavku, ali da je "zaključio da bi njegova ostavka mogla biti pogrešno protumačena kao protivljenje članstvu u NATO-u, koje je svesrdno podržavao, ali ne odmah". Slična deviza "koga je briga šta Rusi misle" obeležila je, tvrdi Peri, inicijativu Bušove administracije o raspoređivanju protivraketnog štita u istočnoj Evropi. Bivši ministar vojni kaže da se takvim sistemima protivio pre svega iz tehničkih razloga. "Smatram da su oni bacanje para i ne mislim da su delotvorni. U stvari, kada sam razgovarao sa Rusima pokušao sam da ih ubedim da ne brinu jer ovi sistemi svakako ne funkcionišu, ali oni nisu prihvatili tu priču." Odnose Moskve i NATO-a od početka je pratilo manje ili više prikriveno uzajamno nepoverenje. Tačkom koja je trebalo da označi početak labavljenja hladnoratovske surevnjivosti posle pada Berlinskog zida smatra se susret koji je na Malti upriličen između DŽordža Buša i Mihaila Gorbačova. Različite interpretacije susreta dvojice lidera, kada su makar deklarativno zakopane ratne sekire, obeležiće sve kasnije odnose između alijanse i Moskve. U ruskoj javnosti preovlađuje narativ da je džentlmenski dogovor pogažen kada je za vreme administracije Bila Klintona došlo do ubrzanog proširenja NATO-a na istočnu Evropu. Zapad, s druge strane, tvrdi da nikakvog sporazuma o neproširivanju alijanse na istok – nikada nije bilo. A šta kažu činjenice? Mihail Gorbačov je govoreći 2009. za nemački tabloid "Bild" izrazio nezadovoljstvo zbog toga što je Zapad prevario Rusiju jer joj je, tvrdi, obećao da se "NATO neće pomeriti ni centimetar na istok". Slične optužbe izneo je 2014. Vladimir Putin kada je ponovio da je Zapad "slagao Rusiju više puta, i donosio odluke iza njenih leđa… To se dogodilo i sa proširenjem NATO-a na istok". Neobičan je, stoga, zaokret koji je 2014. pokazao Gorbačov izjavivši da "u to vreme nije diskutovano o proširenju NATO-a i da to pitanje nije potezano". Bivši sovjetski predsednik, međutim, i tada je ponovio da je protivnik proširenja alijanse za koju smatra da krši duh dogovora sa Moskvom, iako nije bilo nikakvog obećanja. Na sajtu alijanse, takođe, stoji pojašnjenje da su tvrdnje Moskve neosnovane zbog toga što je "u vreme navodnog obećanja još postojao Varšavski pakt i da se nije raspao do 1991". Stoga, tvrde, "nije uverljivo sugerisati da je ideja o njihovom prijemu u NATO bila u agendi još 1989. godine". Da ipak, po svemu sudeći, nije bilo nikakvog pravno obavezujućeg dogovora o neproširivanju NATO-a na istok, potvrdio je krajem prošle godine i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. On ipak insistira da je usmenog obećanja – bilo. "Verovatno ste čitali, sada mnogi to osporavaju, da su obećali Sovjetskom Savezu, još kada su Nemačku ujedinjavali, a zatim i Rusiji, kada je Rusija postala Rusija, da neće širiti NATO na istok. Obećali su", rekao je Lavrov, za Televiziju Zvezda, a preneo je Tanjug. Ruski šef diplomatije je dodao: "Kada je već bilo jasno da se oni, uprkos usmenim obećanjima i uveravanjima, šire prilično uporno i dosledno, mi smo s njima potpisali Osnovni sporazum o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti između NATO-a i Ruske Federacije (1997)". On je upozorio da je u tom sporazumu bilo navedeno da ne sme da bude trajnog razmeštanja borbenih snaga na teritoriji novih članica. Na optužbe da NATO pokušava da opkoli Rusiju, u alijansi odgovaraju: "NATO je u potpunosti posvećen dogovoru iz Osnovnog sporazuma sa Rusijom. Nema trajnog stacioniranja dodatnih borbenih snaga na teritoriji drugih zemalja članica; a ukupni nivo snaga je, u stvari, bitno smanjen od završetka hladnog rata." Iako Vilijam Peri ukazuje na prezir Zapada prema posrnuloj "trećerazrednoj sili" kao uzrok naraslog neprijateljstva u odnosima s Moskvom, prelomna tačka je ipak bila ukrajinska kriza. Iako su nekadašnje članice Istočnog bloka mahom postale članice NATO-a i Evropske unije, pravi okidač u odgovoru Rusije bio je Majdan. I to uopšte ne čudi jer su veliki igrači posebno osetljivi na neprijateljska grupisanja u blizini svojih granica. Pokazala je to kubanska, a potvrdila je i ukrajinska kriza. SAD su, pod okriljem Monroove doktrine, gotovo dva veka smatrale Latinsku Ameriku svojim "dvorištem", što im je bilo pokriće za više od 70 direktnih vojnih i tajnih intervencija u tom regionu. A Rusi će na prilike u nekadašnjim sovjetskim satelitima, a danas članicama NATO-a i Evropske unije, uvek motriti s posebnim podozrenjem.