Pravda

Sreda, 19 Mart 2025 16:07

Na Ostrvu, o veličanstvenom podvigu njihovih sestara, žena, majki na surovom istočnom ratištu ne postoji čak ni fusnota u udžbenicima. Razloga je više, a ovaj deo zajedničke britansko-srpske istorije u engleskim i škotskim arhivima istražuje profesorka Zvezdana Popović iz Londona. U Crkvi Svetog Save u engleskoj prestonici naša profesorka danas prezentuje svoju četvrtu izložbu posvećenu tom periodu istorije. Vertikala izložbe je, naravno, podsećanje na dela dr Elsi Inglis, Flore Sands, ledi Lejle Pedžet..., najistaknutijih pripadnica tzv. Federacije žena Škotske koje su imale presudnu ulogu u organizovanju dolaska škotskih žena i rada bolnica na ratištu u Srbiji. - Tokom istraživanja, jedno od glavnih mojih pitanja bilo je odakle više od 1.000 Britanki u Srbiji od 1914. - kaže profesorka. - Do odgovora sam došla brzo. Kada je započeo Prvi rat, veliki broj njih je pokušao da se uključi u bolnice njihovog Crvenog krsta ili da organizuju ženske bolnice koje bi pratile britansku vojsku na Zapadnom frontu. Pošto je takva ponuda doktorke Elsi Inglis odbijena u Edinburgu u avgustu 1914, Nacionalno udruženje ženskih organizacija je odlučilo da osposobi bolnicu sa 100 kreveta i celokupnim medicinskim osobljem - od doktora, medicinskih sestara, bolničarki, pa do vozača, kuvara... - i da je ponudi saveznicima. Tokom Velikog rata, Britanke su organizovale 14 bolnica škotskih žena - 10 u Srbiji i na frontovima gde je bila srpska vojska. Činjenice su da se Britanska imperija ne može pohvaliti svojim civilizacijskim stavom prema ženama na početku 20. veka i da se u njenoj istoriji o ovom podvigu piše tek u fusnotama udžbenika istorije, a jedan od razloga za to je i što Srbi već dugo nisu popularan narod na Ostrvu. - Ledi Lejla Pedžet, supruga britanskog ambasadora u Beogradu, prva je digla britansku poljsku bolnicu u Skoplju 1914. - nastavlja profesorka Popović. - Početkom 1915, u Kragujevac stiže dr Elinor Soto sa svojim timom, a kasnije, u Kragujevac, u jeku epidemije tifusa, dolazi dr Mejbel King Mej s timom ženskih lekara, 18 sestara i 16 bolničarki. U vreme epidemije, pet poljskih bolnica sa Engleskinjama nalazilo se na Lepenici, desetak njih radilo je u Valjevu, Mladenovcu, Vranjačkoj Banji, Lazarevcu... Rok službe u poljskoj bolnici u Srbiji za Britanke bio je šest meseci. Žene koje su prve došle bile su školovane britanske društvene aktivistkinje i listom iz bogatih porodica. To su bile dame koje su znale da voze auto, da leče, a mnoge od tih lekarki (dotad samo asistentkinje hirurga) prve operacije izvršile su nad Srbima. One su s velikim ushićenjem slale pisma kući u kojima su s ponosom isticale da su se dokazale. - Ukoliko bismo dolazak žena sa Ostrva u Srbiju da leče srpsku vojsku posmatrali i kao "brak iz interesa" u kojem su srpska vojska i ranjenici dobili preko neophodnu medicinsku pomoća a engleske žene društvenu afirmaciju u svojoj zemlji, mogli bismo da kažemo da je ono što se razvilo između srpskog naroda i Britanki bilo više je od prijateljstva. Mnogo je primera koji govore o fanatičnosti Britanki u srpskom ratu. Tokom epidemije tifusa, u Kragujevcu je umrla Elizabet Ros, koja je nesebično preuzela bolnicu za tifusare. Preminila je na 37. rođendan. U Kragujevcu se završio životni put i Mejbel Dirmer. Kad je saznala da se njen muž kao sveštenik priključio bolnici, molila je da i ona dođe. Umrla je od tifusa u julu 1915. Dve kompletne škotske bolnice u Kragujevcu i Kruševcu zarobljene su u jesen 1915. Među medicinskim osobljem bila je i Evelina Haverfild, kćerka lorda Abingera. Evelina se vratila u našu zemlju 1919. i osnovala sirotište u Bajinoj Bašti, gde je i umrla 1920. - Žene koje su se vraćale sa srpskog fronta pričale su o herojstvu malog naroda, što je britanskoj publici ličilo na mitove o herojima priča profesorka Popović. One su išle bukvalno od ženske škole do škole i pričale o ljudima koji, i teško ranjeni, ustaju da igraju kolo kada začuju frulu... Ustanovile su i instituciju "Sponzorisanje bolničkog kreveta", tako da je skoro svaka ženska škola prikupljala po 25 funti, koliko je bilo dovoljno za izdržavanje bolničkog kreveta tokom šest meseci. Zauzvrat, sa linije fronta iz tih kreveta stizala su pisma ranjenika u ove škole. Ove redove su uglavnom pisale Engleskinje, jer Srbi nisu bili vični peru... Međutim, stizala su i pisma naših đaka, studenata i oficira, koja su terala suze na oči devojkama u ženskim školama. Pisma iz srpskih bolnica su predmet sledećeg projekta profesorke u Londonu. Iz arhiva više od 50 londonskih ženskih škola i sličnih ustanova prikupila je svedočenja o tom vremenu, dok u Edinburgu i Glazgovu gotovo da nema stare škole koja na ovaj način nije pomagala srpskoj vojsci. Gospođa Majbel Stovart 1915. rukovodila je "letećom bolnicom" u Kragujevcu koja se povlačila sa Srbima preko Albanije. Jedinica sa gospođom Stovart na konju i velikim brojem bolničkih kola išla je frontom 1.200 kilometara. Flora Sands se pred planinskim vencima Albanije 1915. prijavila u Drugi gvozdeni puk pukovnika Milića. Dr ledi Izabel Haton, koja je službovala na jugu Srbije, ostala je u Vranju. U ovom gradu je podigla bolnicu, a medicinska škola u Vranju i danas se zove po njoj. Dr Ketrin Mekfeil, posle rata u Sremskoj Kamenici, izgradila je bolnicu i nastavila da radi u Srbiji.

Pročitajte još:UPITAN ZAŠTO NIJE PLATIO STRUJU, ODGOVARA: „Svi se radujemo poseti princa od Velsa“POTVRĐENO: Jugoslavija pravila atomsku bombu!

Izvor: Večernje novosti