Pravda

Kakav treba da bude odnos pravoslavaca prema lideru Rusije i konkretno prema njenom predsedniku Vladimiru Putinu? Da li je njegov dolazak na mesto predsednika po Promisli? Na koji način možemo da pomognemo prvom čoveku naše države u situaciji kad se protiv Rusije vodi nepoštena igra? Razmišlja protojerej Andrej Tkačov. Čovek je dužan da razlikuje vremena i da belo naziva belim, a crno crnim. Čovek smrtno greši ako pokazujući crno kaže: «Ovo je belo,» a pokazujući belo kaže: «Crno je.» O tome se govori i u Svetom Pismu: «Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak, koji prve od gorkog slatko a od slatkog gorko!» (Is. 5: 20). LJudi koji mešaju pojmove smrtno su krivi, biće kažnjeni i nigde neće moći da se sakriju. Zato treba da nazivamo stvari svojim imenima i da dajemo tačne moralne ocene ne grešeći protiv istine. Bog nam je podario period obnove i jačanja naše mnogostradalne, siromašne i naplakane domovine i vrhovnog i glavnog komandanta i predsednika Ruske Federacije po imenu Vladimir, čiji je patronim Vladimirovič, i prezime je poznato. I treba priznati istinu: to je Božiji čovek, koji – da, nije bezgrešan, kao i svaki čovek rođen od žene, koji – da, ima i grešaka i mana i dr. i dr., ali bez obzira na to, ako ocenjujemo po kriterijumima velikog broda, vidimo da je Rusija danas brod koji plovi u dobrom pravcu, kojim upravlja dobar kapetan, koji zna matičnu luku. Ne treba da budemo servilni prema vlasti – vlast se menja. Kad je bio Jeljcin nije trebalo da ga proklinjemo na svakom koraku iako smo se stideli. Kad je bio Gorbačov nije trebalo da mu želimo smrt – a i onda nas je bilo sramota i nije nam bilo jasno zašto nam se sve to dešava. Kad na uzvišeni tron dođu slučajni ljudi ili ljudi nedostojni uzvišenog trona, svi negodujemo. A kad na njega dođe čovek koji je dostojan i koji se adekvatno ponaša, treba da blagodarimo Bogu, zato što je to period procvata naroda Božijeg. Pravi čovek na pravom mestu jeste najbolje što Gospod može da podari čovečanstvu u ovim ili onim istorijskim uslovima. Gospod je dugo tražio cara po Svom srcu i našao je Davida. Radi Davida je Solomon sagradio Hram i sve ostalo je bilo radi njega. Vrhovni i glavni komandant je čovek koji razmišlja strateški, koji je neodvojiv od svoje zemlje. To, oprostite, nije Kozirjev koji sad sedi na ranču u Americi i izliva pomije na rusku stvarnost. On je renegat i begunac koji je celog života «predavao» ruske interese američkim gospodarima i u fazi odlaska iz politike otišao je tamo gde su mu gospodari kupili kućicu. Vladimir Vladimirovič je neodvojiv od Rusije i bez nje ga ne možemo zamisliti ni mi, a ni on sam sebe ne može zamisliti. On nema kuda da pobegne. Nikuda neće ni bežati iz zemlje – ne može se odvojiti od Rusije. To je veoma važno: čovek koji ne može da zamisli sebe van svoje zemlje. Kao Nikolaj II: mogao je da otputuje u Englesku, u Nemačku – i nikuda nije otišao, ispio je krvavu čašu nevolja, vreli pehar nedaća sa celom zemljom – u nadi da će njegova krv zaustaviti veće krvoproliće. Nije znao budućnost, možda je čak pogrešio, možda je trebalo da podigne mač, ali je postupio plemenito i hrišćanski, kao što mu je bilo predskazano. Prineo je sebe na žrtvu kao što su mu pravednici i govorili. Zato je bio neodvojiv od domovine koja ga je pomazala na carstvo. Vladimir Vladimirovič je neodvojiv od domovine – ne mogu se zamisliti varijante razvoja situacije u kojoj će on živeti na Tajlandu i igrati šah ili će živeti u Japanu i trenirati džudo, ili na Islandu i ploviti jahtom, a da ga ne zanima šta se s nama dešava. Ne, to je čovek čije se srce zauvek sraslo sa zemljom, koji se brine za nju, koji natrlja nos na svim frontovima onima koji žele da nas ponize i porobe, koji mnogo poteza unapred nadigrava lukave i podle igrače u svim političkim igrama. A svetska politika je velika podlost. Teško je naći podliji sistem od Amerike; teško je smisliti nešto podlije, gadnije i niže od Evrope. Igrajući s ovim podlacima oči u oči, pozdravljajući se s njima, a zatim perući ruke, on igra i pobeđuje ih – i svaka mu čast! I s njim je pomazanje i blagoslov Gospodnji. Stoga, ne zaljubljujući se u njega preko svake mere, znajući da on nije David, i da nije Davidov sin, i da nije Solomon, i da nije Gospod, i da nije car, koji je pomazan na carstvo, treba da imamo na umu da on praktično obavlja funkcije cara. Praktično, ali nije izabran na svenarodnom saboru i nema u rukama skiptar i carsku jabuku. On vlada zemljom koja je po teritoriji najveća na svetu i koja je najvažnija s tačke gledišta očuvanja hrišćanskog morala. Brižljivo se odnosi prema svim etnosima koji naseljavaju ovu zemlju, voli sve one koji u njoj žive: muslimane, Jevreje, Kalmike, Burjate, protestante, katolike, i naravno, pravoslavce… On obavlja funkcije legitimnog, svenarodno izabranog vladara koji voli svoj narod i svoju zemlju, ne dajući je na otkup raznoraznim prevarantima i kartarošima koji su spremni na svaki zločin kako bi produžili svoja ovlašćenja moći nad ljudima. To je dar od Boga. Nema sumnje da je dar od Boga. Ime Vladimir možda takođe nije slučajno, zato što je ovo ime zablistalo u osvit naše državnosti. To je ime velikog kneza, koji je bio jedan čovek, pa se promenio. I Vladiir Putin je takođe bio jedan čovek pa se veoma mnogo promenio. Setite se i uporedite naizgled slučajnog čoveka u politici koji je izašao iz nedara KGB («Who is Mr Putin?») i današnjeg predsednika. To je pravi strateg i čovek velikih razmera. To je kapetan velikog broda i Rusija zaista pokazuje da ima velike resurse za ozbiljnu plovidbu. Mi, verujući ljudi, treba da shvtimo: mnogo toga zavisi od naših molitava. «Nemoj se plašiti pretnje jakog, već se plaši suze siromaha.» Svaki čovek koji lije suze i uzdiše ka Bogu, koji razgovara s Bogom, može da menja istoriju sveta. Petorica ljudi koja su živela u Sodomu mogla su da promene istoriju ovog grada. I mi, zabrinuti za sudbinu sveta i za sudbinu naše dece i unučadi, za naš sopstveni udeo posle smrti, za našu sutrašnjicu, naravno, treba da blagodarimo Bogu zbog toga što Rusijom vlada trezven, snažan, hrabar i pametan čovek, koji kasno odlazi na počinak, zato što mnogo čita, koji ustaje rano, zato što prima molioce i goste i podnosice referata od samog jutra, koji se bavi sportom, odlazi u hram Božiji, brine se za Crkvu i za sve ljude koji žive na teritoriji naše blagoslovene zemlje. To je dar od Gospoda i treba da se molimo za njega: «Sačuvaj, urazumi, pomiluj, blagoslovi. Sačuvaj dugo godina, zaštiti od demona i strasti slugu Tvog Vladimira, Svemogući i Svesilni Gospode.» I bezuslovno: «Dovedi do njegovog prestola ljude patriote, hrabre, smele i pametne i izvedi one koji su spremni da se prodaju, lažljive i one koji rade u korist prekomorskih gospodara.» Možda možemo tako da se pomolimo, možda i drugačije, ali treba da se molimo i naše molitve su mu potrebne. Ako je božanski Pavle molio: «Molite se za nas,» zato što su mu bile potrebne molitve običnih hrišćana kako bi širio radosnu vest, tim pre je vladarima potrebno da se ljudi mole za njih. I ovde će se mnogo toga rešavati, naravno. Istorija se odvija pred nama, istorija se dešava sad. I Ivan Grozni, i Aleksej Mihajlovič, i naši patrijarsi, i carevi, i Petar I, i sveti strastotrpac Nikolaj II – pre će biti velikomučenik, nego strastotrpac, – i njegova ubijena deca – sve su to učesnici i dan-danas, sve je to istorija koja se danas stvara. I negde možda nije tako, ali u Rusiji sigurno jeste: budućnost se dešava sad. Rusija je zemlja koja je uronjena u budućnost. Arsenije Tarkovski ima pesmu: «O smrti znam više od mrtvaca, / Od živog znam najživlje». I u njoj su stihovi: Ja sam Nestor, letopisac mezozoika, Vremena budućih ja sam Jeremija, Držeći u ruci sat i kalendar, U budućnost sam uronjen kao Rusija, I prošlost proklinjem kao ništi car. Rusija je uronjena u budućnost, budućnost sveta se neće ostvariti bez Rusije. Sve što se bude dešavalo u svetu – i gnusno i veliko, – biće povezano s Rusijom. Naš pad će biti pad sveta. Naše ustajanje će biti nada u podizanje moralnih kategorija i hrišćanskog morala u svetu i propovedi Jevanđelja. I naravno, sve će mnogo zavisiti od glavnog čoveka u njoj. Pošto Rusija ipak predstavlja monarhističku strukturu, to je piramida s glavnim čovekom na vrhu. Veoma nam je važna ova stvar horde s glavnim čovekom i od glavnog čoveka će mnogo toga zavisiti. Danas nam je Bog podario vrlo važnog glavnog čoveka. I svako ko nije podlac, i nije neprijatelj, i nije bezumnik, ko ima razum i moralna osećanja, kaže: «Hvala Ti, Isuse! U vreme Minjina i Požarskog dao si nam Jermogena, u vreme Lenjinovog bezakonja dao si nam svetitelja Tihona. A danas si nam dao ovog čoveka, Vladimira, koji će Ti kao sluga Tvoj odogovarati za sve, – ne sumnjamo u to.» I mi ćemo odgovarati za sve, svaka ovčica će biti obešena za svoj repić. Mi ga ne proglašavamo za sveca, ne osvećujemo ga pre smrti. Nipošto! Nismo iluzionisti, nismo sanjari, mi smo trezveni i ozbiljni ljudi. Ali blagodarimo Bogu za dar koji je dao celoj zemlji i celom svetu u slugi Božijem Vladimiru za kojeg se iskreno molimo: «Sačuvaj ga, Vladiko sveta, dovedi mu potrebne pomoćnike, a lažljive i šugave oteraj. I produži njegove godine kako bi stajao na svom mestu vodeći naš brod u dobrom pravcu, kojim se sad, na sreću, kreće. Amin.»

Pročitajte još:Novi napadi ukrajinske armijeOBOREN MIG-21 IZNAD OBLASTI HAMA: Kukavice opet ubile pilota na padobranu!

Izvor: Iskra / pravoslavie.ru