Pravda

Ili DŽordž Fridman samo uspešno eksploatiše određene strahove? Ili želi da nas podseti na ne tako daleku prošlost: neki novi ekonomski krah, nova depresija, neki novi Hitler... Zapravo, priče o trećem svetskom ratu traju još od 1945. i kao teskobno obeležje vremena u kojem živimo. Strah od svetskog rata, ratne pretnje i ratna stvarnost postali su trajni fenomen ere od 11. septembra 2001. Kraj nasilja u Iraku, Avganistanu, Libiji, Jemenu i Siriji nije na vidiku, a između Rusije i američko-evropskog sveta vlada ekonomski i hladni rat. U kontekstu zbivanja u Aziji postavlja se i pitanje da li ekonomski uspon Kine može trajno da ostane miroljubiv, ili će jednog dana da dovede i do vojne konfrontacije sa Amerikom? Naravno, nije sve pogrešno u tezi o novom svetskom ratu. Radikalni islamizam je totalitarni pokret, ali teza o svetskom ratu, ipak, precenjuje unutrašnje jedinstvo i odlučnost protivnika Zapada. Terorizam i islamski radikalizam, iako uvek fanatični i krvavi, ne dovode u egzistencijalnu opasnost Zapad u celini, pa ni Rusiju. Ekonomska i tehnološka baza ovog protivnika smešno je slaba u odnosu na Zapad i Rusiju, a njegov duhovni značaj ne može se porediti sa zavodljivom snagom nekadašnjeg komunizma širom sveta. Stvarni izazovi sa kojima se Zapad suočava u 21. veku rastu u Aziji, onaj ko želi da vodi svetski rat na islamskom Orijentu samo rasipa svoju snagu. Gledajući iz Evrope, ratovi u Avganistanu i Iraku imaju neobičnu, skoro suprotnu, vizuru. Američka invazija na Irak 2003. godine nije naišla na odobravanje u Evropi, osim Britanaca niko se nije priključio Amerikancima u tom ratu. No, za Evropljane je Avganistan bio „dobar rat”. UN su mu dale legitimitet i niko nije mogao da optuži Zapad da na planinama Hindukuša želi da obezbedi naftu, već se govorilo kako će vojnici NATO pomagati u izgradnji nove avganistanske države. Ali da je u Avganistanu u toku pravi rat u kojem se bori, ubija i umire, i da bi ovaj rat mogao i da se izgubi – tu je ideju Zapad, a pre svega Evropa, dugo potiskivao. Avganistan je potcenjeni rat s nesagledivim posledicama po Zapad, ceo sistem mišljenja, ideja o humanitarnoj vojnoj misiji, o ratu koji to zapravo nije, o tome da taj rat donosi mir i slobodu. Sve se to srušilo na Hindukušu. Kada je Irak u pitanju, taj rat nikada nije imao šansu da bude prihvaćen od evropskih zemalja. Posle su na red došle Libija i Sirija, i mi svi sada u Evropi kusamo čorbu koju su nam zakuvali Francuzi, Britanci i Amerikanci. Našli smo se na prvoj liniji „fronta” sa migrantima-očajnicima koji beže od rata i bede, s potencijalnim džihadistima i radikalnim islamistima. Ratovi u Iraku, Avganistanu, Libiji i Siriji, barem kada je Srbija u pitanju, nisu bili, niti su, naši ratovi, ali zbog migranata sada su na neki način i „naši”. Samo što mi na sva ta zbivanja u tim zemljama nemamo baš nikakvog uticaja. Otkad je ruski predsednik Vladimir Putin 2007. godine na Međunarodnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu poručio Amerikancima „da svet nije samo njihov”, ideja hladnog rata opet je politička stvarnost. Do otvorenog rata između Rusije i Zapada teško može doći, ali atmosfera je loša i konstantno uzajamno vrebanje na svaki potez druge strane nije dobro za budućnost. Pri čemu nije samo Rusija ili zapadni konflikt sa Rusijom ono što je najznačajnije. Najznačajnije jeste to koliko motiv hladnog rata postaje opšti, koliko se on nudi kao ključna ideja za tumačenje svetske situacije. Bliski istok, konkretno Sirija, trenutno je poprište sukoba Rusije i Zapada, tu je smešten i ideološki prikriven trajni konflikt 21. veka. Ali, upravo oko Sirije i migrantske krize Evropa se pokazala strateški slabom, jer tenzije i konfrontacije ne odgovaraju EU, koja se nalazi u neposrednom susedstvu Rusije i islamskog Orijenta. Karl Poper je pre mnogo godina rekao „da iz strogo logičkih razloga nije moguće da predvidimo budući tok istorije”. Ja bih dodao da hegemonizam izaziva suprotstavljanje, da će svaki vakuum moći biti popunjen, da zlo postoji u istoriji i da razum nije njegov gospodar. Istoričar Čarls Bijerd jednom je izjavio: „Kada dođe tama, zvezde počinju da sjaje.” U tom kontekstu srpska spoljna politika mora da održava balans stroge vojne neutralnosti i političke odvažnosti. Izbegavamo i izbegavaćemo sve hladne ratove, koliko god je to moguće. A ako se oni, nedajbože, neće moći izbeći, bićemo, nadam se, na pravoj strani...

Pročitajte još:ZLIKOVCI: Od Drugog svetskog rata Amerikanci ubili 20 miliona ljudi!RAT MILIĆEVE PROTIV PREMIJERA SE NASTAVLJA: Vučićevo „junačenje“ je fejk!

Izvor: Politika