U Srbiji će svinje uskoro imati veća „ljudska prava“ nego Srbi i njihova deca. Bar kad je vakcinisanje u pitanju. Piše: Vladimir Dimitrijević
Naime, svinje iz Srbije ne mogu da se izvoze u EU zato što je kod nas obavezna vakcinacija ovih domaćih životinja radi zaštite od svinjske kuge, pa je rečeno da će ovo biti ukinuto, zarad EU izvoza. Ali, zato je nedavno pooštren zakon o obaveznoj vakcinaciji dece, pa je uvedena kazna od 150 hiljada dinara za one koji odbijaju da decu vakcinišu, plus zabrana upisivanja nevakcinisane dece u škole i vrtiće. Roditeljima se može skinuti novac sa računa, zapleniti imovina, ili se mogu poslati na prinudni rad. Inspekcija zove Centar za socijalni rad, koji neposlušnom Srbinu može da oduzme dete.
O "bezopasnim" vakcinama
Krajem 2015. godine roditelji Draška Babića, dvadesetosmogodišnjaka iz Mladenovca, preko suda su dobili odštetu u vrednosti od 30 miliona dinara zato što je njihov sin dobio paralizu posle vakcinisanja krajem osamdesetih godina 20. veka, i zbog koje je sad u invalidskim kolicima. To se nije desilo samo njemu, nego i još trinaestorici dečaka i jednoj devojčici, koji su dobili manja ili veća oštećenja. Sva ova deca dobila su dečju paralizu posle primljene vakcine i svi su početkom devedesetih lečeni na Institutu za majku i dete. Upravo kad smo sve ovo saznali, donete su nove zakonske mere protiv roditelja koji ne žele da vakcinišu decu.
Pitanja bez odgovora
Osnovno pitanje glasi – postoje li u Srbiji ljudska prava garantovana Ustavom? Postoji li na svetu Međunarodna konvencija o ljudskim pravima u primeni biomedicine? Postoje li međunarodni ugovori o pravima pacijenta (mada zdrava deca nisu pacijenti)? Da li su deca vlasništvo države? Postoji li jasno stanovište evropskih zakona da je zabranjeno vršiti invazivne metode nad pacijentom bez njegovog pristanka, pri čemu se svaki ubod smatra invazivnom metodom? Kako invazivni postupak može odjednom da postane preventivni? Povjereništvo za medicinsku etiku Hrvatskoga liječničkoga zbora još u januaru 2012. jednoglasno donelo odluku da prisilno vakcinisanje protiv zaraznih bolesti nije u skladu sa lekarskom etikom i da lekar ima pravo da odbije prisilnu vakcinaciju pozivajući se na priziv savesti. I kod nas, među pedijatrima, lekarima drugih specijalnosti pa i farmaceutima takođe ima onih koji smatraju da je roditelj taj koji treba da snosi odgovornost i donosi odluku o vakcinaciji, jer su svesni šta znači preuzeti na sebe rizik da se nekome upropasti zdravlje i život. Evo što je navedeno na zvaničnom sajtu Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, na strani 32 Izveštaja o imunizaciji za 2013. godinu: „Broj registrovanih neželjenih reakcija nastalih nakon imunizacije ne odgovara očekivanom broju koji se navodi u uputstvima proizvođača za primenu vakcina koje se primenjuju u Programu imunizacije. Neophodan je kvalitetniji nadzor nad neželjenim reakcijama nakon imunizacije po standardima SZO po kojima su jasno definisani entiteti koje treba prijavljivati./…/Pojedini okruzi ne dostavljaju prijave neželjenih reakcija, što govori o neadekvatnom nadzoru i nepoštovanju Pravilnika. Prisutni su ograničavajući faktori koji utiču na kvalitet nadzora: pedijatri/lekari nedovoljno zainteresovani/motivisani za prijavljivanje, ne poštuje se procedura prema Pravilniku za dostavljanje obrazaca, dostupna dokumentacija zaključaka i potvrda Stručnih timova je nepotpuna, nepostojanje Stručnog tima na nacionalnom nivou, saradnja sa Agencijom za lekove i medicinska sredstva je neadekvatna.“ Bajno stanje u oblasti imunizacije, zar ne? Kako je moguće da pacijent koji je životno ugrožen (kancer, leukemija) ima pravo da odbije predloženu meru lečenja, a roditelji zdrave dece nemaju izbor? Kako je moguće da osobe, nosioci i prenosioci zaraznih bolesti (AIDS, hepatitis C, hepatitis B, mononukleoza, koksaki virus itd) imaju pravo da odbiju svaku vrstu lečenja, da ne budu diskriminisani, da im se garantuju njihova ljudska prava, a zdrava deca ih nemaju? Kako je moguće da poslanici dobro znaju kakav status ima Srbija u SZO (mi smo „zemlja u razvoju“), i da znaju da vakcine koje stižu u našu zemlju mogu biti škart, nepotrošene ili eksperimentalne, a da ipak toliko insistiraju na tome da se takve vakcine zakonski nametnu kao obaveza za svako zdravo dete? Kako je moguće da se u zemljama u razvoju, po novim kriterijumima SZO, smrt deteta uzrokovana vakcinama ne beleži kao smrt od vakcine? Zar su naša deca i njihovi životi manje vredni od života dece iz razvijenih zemalja?
Još pitanja
1. Da li postoje virusi i bakterije koje izazivaju bolesti, od kojih su najopasnije što se epidemijski ili pandemijski šire? Postoje. 2. Da li sve vakcine treba zabraniti ako one sprečavaju širenje zaraznih bolesti? Sve vakcine ne treba zabraniti, ali sve vakcine treba proveriti. I treba ih, po mogućstvu, svesti na najmanju meru. 3. Da li proizvođači vakcina daju garanciju da će one pružiti apsolutnu zaštitu? Ne daju. 4. Da li proizvođači vakcina kriju da dodaju jako opasne materije koje mogu dovesti do propratnih neželjenih posledica? Ne kriju. 5. Da li postoje dokazi da se veliki broj vakcina koje ne zadovoljavaju standarde EU ili su pred rokom isteka ne uništavaju već prosleđuju kao humanitarna pomoć ili prodaju u zemljama Trećeg sveta? Postoje. 6. Da li je, raznim skandalima i nesavesnošću, naš, nekad izvrsni, Institut Torlak, koji je proizvodio vakcine, skoro razoren, zbog čega uvozimo nepouzdane vakcine iz inostranstva? Jeste. 7. Da li je moguće da Vučić i njegova Vlada i skupštinska većina o tome, pre donošenja zakona, nisu ništa znali? Nije moguće. Bar neki su znali. 8. Pa zašto su doneli ovakav zakon? Pa, zbog naredaba iz svetskih centara moći, koji odlučuju o svim strateškim potezima Vučića, NATO gaulajtera na našem prostoru. 9. A zašto bi neko iz svetskih centara moći želeo da Srbima nametne obaveznu vakcinu? Zato što Srbe treba svesti na najmanju moguću meru, jer, kako reče Hitler Hermanu Nojbaheru, „narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav“ 10. Da to nije teorija zavere? Nije. Naime, u Srbiji, od posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranom, svake godine 36 hiljada ljudi oboli od raka.(3) Dr Slobodan Čikarić, ugledni radiolog i dugogodišnji čelnik našeg društva za borbu protiv raka, uvek je bio jasan – bombardovanje 1999. ključni je uzrok ove pojave.(4) A oni koji su nas tada bombardovali dobro su znali šta rade – cilj im je bio uništenje Srba. Jer, njima je potreban ovaj prostor, ali ne i ovo stanovništvo.Zašto i vakcine na bi bile korišćene za istrebljenje nepoželjnih?
Ima li takvih primera?
Naravno da ima. Godina 2014. Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF su finansirali i organizovali kampanju vakcinacije Kenijki protiv tetanusa čiji je rezultat trebalo da bude masovna sterilizacija. Vakcine Svetske zdravstvene organizacije–SZO i UNICEF-a su, na incijativu lokalnih lekara i Rimokatoličke crkve, ispitane u južnoafričkim laboratorijama, a rezultat je bio otkriće da SZO i UNICEF spremaju genocidnu kampanju protiv crnog stanovništva u Africi. Kenijska vlada je bila prinuđena da prekine program vakcinacije Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i UNICEF-a protiv tetanusa, jer je otkriveno da bi peta doza (kako SZO i UNICEF preporučuju) uzrokovala sterilizaciju dva miliona i trista hiljada žena uzrasta od 14 do 49 godina, o čemu je podrobno pisala italijanska štampa, a jedan od tekstova o tome može se naći i na srpskom jeziku(5).
Ko je ustvari Vučić?
Odavno sam pisao da je Vučić inkarnacija lažnog cara Šćepana Malog, koga je NJegoš opisao u svom poslednjem spevu. Naime, narod je pristao uz njega kao da je u pitanju ruski car; čak i kad izaslanik iz Petrograda dokaže da je reč o lažovu, narod i dalje ostaje uz njega. A sam Šćepan je, kako je to pokazao Milo Lompar, svojevrsna slika antihrista, za koga Sveti Jefrem Sirin kaže da će se mnogi klanjati mučitelju, kličući: “Ti si naš spasitelj!“ Posle svega što je učinio Srbima i Srbiji, od predaje Kosova i Metohije, preko uvođenja u NATO, do ozakonjenja prisilnih vakcinacija, on će, zahvaljujući apsolutnoj vlasti koju ima i klovnovskom glumljenju čvrstorukog Broza, opet uzeti vlast, da bi jedan narod, kao leminge iz mitske priče, poveo ka litici samoubistva. Ipak, ima onih koji na to ne pristaju. Oni neće dozvoliti da imaju manje „ljudskih prava“ od svinja u Srbiji.
Pročitajte još:
Izvor: Fond strateške kulture
