Pravda

Izbori 2012. su u tom smislu bili specifični, jer su u isti mah predstavljali i početak novog političkog vremena i zadržavanje ranijih struktura u vlasti (Ujedinjeni regioni Srbije i SPS). Izbori 2014. su, međutim, malčice pročistili stvar (URS ispao i iz parlamenta i iz vlasti, a stranke koje su simbolično vezivane za "petooktobarski" period, poput DSS i LDP, "samo" iz parlamenta), još uvek donoseći u vlast spoj onih koji su u njoj bili pre 2012. godine (SPS), i onih koji su u nju stigli nakon ove godine (SNS). Pri svemu tome nije se menjao strateški pravac zemlje, te se može reći da su, spoljnopolitički gledano, oni koji su formirali vlast 2012. godine nastavili, sa manjim otklonima, spoljnu politiku prethodnika koja se svodila na suptilno balansiranje između Zapada i Istoka, uz proklamovan cilj pridruživanja Evropskoj uniji. Kada prethodnu priču o svim našim izborima preciznije strukuriramo možemo videti da su tzv. izbori odluke bili povezani ne samo sa parlamentarnim već i sa predsedničkim izborima, jer se struktura vlasti učvršćivala ili menjala na vidljiviji način tek kada je bila podržana pobedom određenog predsedničkog kandidata – Slobodana Miloševića 1990, Vojislava Koštunice 2000. i Tomislava Nikolića 2012. godine, što je označavalo početak novog političkog vremena. Imajući ovo na umu, možemo doći do zaključka da su u Srbiji, u političkom sistemu kakav imamo, za realnu konfiguraciju političkog terena predsednički izbori do sada bili važniji od parlamentarnih, iako je status predsednika republike varirao od "jakog" (po Ustavu iz 1990) do "slabog" (po Ustavu iz 2006). Ovo je naprosto stoga što predsednik republike ima, bez obzira na svoja izvršna ovlašćenja, velik i direktan legitimitet, budući da je uvek bivao neposredno biran od građana. Ukoliko je politika pre svega borba za legitimitet bez koga se ne može efikasno vladati, onda parlamentarni izbori kod nas obezbeđuju tek delimični legitimitet, uvodeći aktere u uvek osetljive i nezahvalne pregovore o parlamentarnim većinama i koalicijama (čak i kad imaju sami većinu, kao SNS 2014. godine), iz čega je isključen predsednik republike koji može mirno da uživa u sopstvenom legitimitetu. To je razlog što trenutni parlamentarni izbori verovatno neće biti odlučujući za dugotrajniju konfiguraciju naše političke scene, jer će na njima, ukoliko ne bude velikih spoljnopolitičkih iznenađenja i unutrašnjih pregrupisavanja, koalicije okupljene oko SNS i SPS verovatno odneti prevagu, formirajući i buduću vladu nakon izbora. No, kakvo će biti pravo političko okruženje u kojem će raditi ta vlada i da li će imati stabilan mandat, videće se tek na predsedničkim izborima sledeće godine. Ključni će biti – i to je osnovna teza ovog teksta – predsednički izbori sledeće godine – i način na koji će na njih izaći glavni akteri naše političke scene, u kojim savezništvima (pre svega će biti ključan odnos trojice u ovom momentu najjačih i očigledno najveštijih političkih igrača – Vučića, Nikolića i Dačića) i sa kojim spoljnopolitičkim platformama, jer iskustvo pokazuje da je sva naša unutrašnja politika zapravo spoljna politika oivičena uticajem velikih sila (kao što je možda uvek i bila). U tom smislu su parlamentarni izbori pred nama samo jedan intermeco, prosto hvatanje zaleta, pred ozbiljniju (re)konfiguraciju naše političke scene koja će verovatno biti povezana s predsedničkim izborima sledeće godine. Realna posledica ovih izbora mogla bi biti tek verovatan ulazak tzv. nacionalne opozicije (DSS–Dveri, SRS...) u parlament, što će opet omogućiti centralnim grupacijama (SNS, SPS...) da balansiraju spoljnu politiku zemlje između nacionalne i proevropske opozicije (čiji je rezultat u ovom momentu nepoznanica i može varirati zavisno od toka kampanje, ali koja svakako neće ostati ispod cenzusa), što će opet biti tek jedan intermeco do predsedničkih izbora sledeće godine koji će po mom mišljenju biti ključni za definisanje odnosa političkih snaga u našoj zemlji i njen konkretan smer u geostrateškim previranjima. U tom smislu su ovi izbori tek kupovanje vremena.

Pročitajte još:Da li su Srbija i Rusija spremne jedna za drugu?Da li bi pobeda Trampa i izlazak Britanije iz EU popravili spoljnopolitički položaj Srbije?

Izvor: Politika