Pravda

Odmah nakon Drugog svetskog rata, SAD i saveznici nastojali su da povrate izgubljene zapadne kolonije, od kojih su mnoge iskoristile rat u Evropi da postanu nezavisne od svojih dugogodišnjih kolonijalnih gospodara ili u krajnjem slučaju da započnu konflikte koji će ih na kraju dovesti do nezavisnosti. Verovatno najpoznatiji je Vijetnamski rat. SAD su se uključile u rasparčavanje fracuske Indokine po cenu četiri miliona života izgubljenih u ratu koji je zapalio ne samo Vijetnam nego i dobar deo Jugoistočne Azije, uključujući Kambodžu, Laos i Tajland. Vašington je organizovao tajne pučeve i brutalne pobune širom sveta, od Bliskog Istoka do Centralne Amerike. Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno haotično, cilj je uvek bila destrukcija nezavisnih zemalja i stvaranje marionetskih država. Te države uključivale su šahov Iran, Saudijsku Arabiju, većinu, ako ne i celu Zapadnu Evropu i neke od dugotrajnih autokratskih režima na Bliskom Istoku, sve dok iz ovog ili onog razloga nisu pali u nemilost Vašingtona. Globalizacija je trebalo da bude poredak ogromnih međuzavisnih sistema kojima bi se upravljalo iz međunarodnih institucija kreiranih po kalupu SAD, ili, konretnije, po kalupu specijalnih interesnih grupa koje su odavno preuzele američku sudbinu u svoje ruke. Međutim, koncept globalizacije kao da je zanemario prilagođavanje rapidnom tehnološkom napretku u sferi proizvodnje i informacionih tehnologija. Ostalo je jako malo stvarno međuzavisnih sistema koji održavaju ovakvu viziju globalizacije, pri čemu su kod mnogih troškovi veštačkog održavanja u stalnom porastu. Ideja korišćenja sankcija za „iscrpljivanje“ zemlje njenim izolovanjem iz međunarodnog poretka pokazala se manje ili više impotentnom na primeru država kao što su Iran ili Severna Koreja, koje su decenijama opstajale u uslovima uskraćenosti svega osim vazduha i gravitacije. Zaista, države razumeju vrednost samostalnosti ne samo u političkom smislu već i po pitanju osnovnih potreba svake samodovoljne države. Nedavno iskustvo sa zapadnim sankcijama nateralo je Rusiju ne samo da se okrene Istoku već i ka samoj sebi, kako bi obezbedila ispunjenje sopstvenih interesa i prebrodila sankcije koje se u potpunosti oslanjaju na koncept „globalizacije“. Ova taktika „štapa i šargarepe“ kojom se međunarodni poredak kroji po meri Vol Strita i Vašingtona postala je manje efikasna, a neke grublje i manje elegantne metode zapadne geopolitičke prakse dobile su značajniju ulogu na globalnoj pozornici. Ispostavlja se da će se – ako već ne može upravljati poretkom izgrađenim na konceptu globalizacije – Zapad okrenuti stvaranju međunarodnog poretka izgrađenog na principu haosa. Unipolarna geopolitička ideja koja podupire globalizaciju doživela je veliki pad. Države više ne žele da biraju između egzistencije u usamljeničkoj izolaciji i socioekonomskoj atrofiji, sa jedne, i podčinjenosti postojećem međunarodnom poretku, sa druge strane. Umesto toga, biraju da se povezuju sa rastućom zajednicom koju zapad naziva „otpadničkim državama“. Ova lista je toliko narasla da bi se moglo dogoditi da ubrzo SAD i Zapadna Evropa ostanu jedini članovi propalog međunarodnog poretka. Prava opasnost za megalomansku globalnu imperiju leži u činjenici da svet zajedničkim snagama polako počinje da izlazi iz njene senke, krećući se samostalno ka relativnom miru i prosperitetu. Da bi se sprečio ovaj razvoj događaja, svedočili smo pokušajima sprečavanja i uništenja klice multipolarnog sveta. U Evropi, izbeglička kriza se koristi za polarizovanje evropskog društva i kao izgovor vladama za podizanje internih ovlašćenja i vođenje budućih ratova u instranstvu. Duž granica Evrope, suočene sa Rusijom, svaki balansirajući akt bivših sovjetskih teritorija usmeren na očuvanje neutralnosti i korišćenje prednosti povezivanja sa Istokom i Zapadom pretvoren je u otvoreni rat. Širom Severne Afrike i Bliskog Istoka, svaka nacija koja pokaže i najmanji znak suverenosti suoči se sa pokušajima podrivanja i državnog puča. Više i nije cilj stvaranje održivih vazalskih država, već balkanizacija i uništenje kao primer ostalima da nikada ne protivreče zapadnim interesima u regionu. To se moglo videti u Libiji, Siriji, Iraku i Jemenu, u kojima nijedna od grupa koje su podržavale SAD u stvarnosti nikada ne bi mogla da upravlja funkcionalnom državom. U Aziji svaka država koju je Vašington označio kao potencijalnog klijenta u budućnosti suočava se sa smenom vlasti, a njihovi lideri, dugo podržavani od SAD, odlaze u egzil ili u zatvor. Tamo gde ovi politički gambiti ne uspevaju dolazi do naglog porasta nasilja i jačanja terorističkih grupa koje čak i ne pripadaju tim regionima. „Zavadi pa vladaj“ je geopolitička maksima kojom se carstva rukovode od početka pisane istorije čovečanstva. Kad Britanci nisu mogli da pokore određenu teritoriju van domašaja njihove imperije, oni bi je zavadili, pa uništili. Devastirana država koju je moguće pljačkati i gaziti možda nije poželjna kao lojalan klijent za britanskog namesnika, ali je u svakom slučaju bolja od džepa nacionalne suverenosti koji bi služio kao primer uspeha u suprostavljanju Velikoj Britaniji. Danas, kad je javnost generalno dobro upoznata sa operativnim šablonima i karakteristikama moderne imperije, ideja stvaranja klijentističke države postaje sve teže izvodljiva. Takve države imaju malu šansu da budu prihvaćene od strane lokalne populacije, koja uz minimalne napore može da se pobuni čak i protiv najizdašnije finansiranih satrapa. Globalizacija je zahtevala proizvodnju sve većeg broja iluzija da bi ljudi držali u uverenju neophodnosti postojanja globalnog poretka – pod kontrolom udaljenih interesnih grupa – koji omogućava funkcionisanje onog što danas, uz naprednu tehnologiju, može da se ostvari i na državnom ili čak lokalnom nivou. Sada im samo preostaje da seju haos kako bi sprečili ljude da ovladaju tim tehnologijama na nižim nivoima i da im potpaljivanjem međusobnih razmirica odvlače pažnju, a sve to da bi zapadna globalna hegemonija trajala što je moguće duže. Imperija izgrađena na principima haosa ne može potrajati. Haos kao i međunarodni poredak globalizacije koja mu je prethodila služi se iluzijama i manipulacijama da bi opstao. Nažalost, raspirivanje haosa mnogo je lakši posao od ubeđivanja u nepostojeću međuzavisnost sistema globalizacije. Države koje će naći put iz haosa su one koje su zbog njega najviše propatile. NJihovi lideri su prepoznali potrebu zatvaranja vektora kroz koje zapad hrani haos unutar njihovih granica, što uključuje socioekonomsku nejednaknost, propagandu i nevladine organizacije, koje se sponzorišu iz inostranstva, i, naravno, ekstremističke grupe, koje se koriste za izvođenje terorističkih akata i propagiranje svih vrsta haosa. Rusija i Kina su se više od svih bavile stvaranjem alternativa ne samo za države koje ne pristaju na zapadne ucene već i alternativa unipolarnom svetu, koji Zapad pokušava da stvori. I jedna i druga država gledaju da na domaćem i međunarodnom planu utabaju put za zemlje koje su spremne da prevladaju haos i okrenu se sistemu široke ravnoteže snaga. Suočena sa zapadnim sankcijama Rusija je primorana ne samo da proizvodi sirove materijale za izvoz već i da razvija kapacitete za proizvodnju gotovih proizvoda. Čineći to, ona otpočinje proces koji američkoj igri sankcijama daje efekat bumeranga. Iako mnogi veruju da Vašington upravlja američkom politikom, ne bi trebalo zanemariti ulogu Volstrita. Proporcionalno smanjenju obima korporativne trgovine na Vol Stritu, smanjuje se i njegov uticaj na globalnu politiku. Zemlje biraju sa kim će da trguju umesto da im se to nameće besmislenim sistemom globalizacije, koji omogućuje određenoj grupi ljudi da ima više kontrole ne samo nad onim što kupuju i prodaju već i o načinima i mestu potrošnje njihovih prirodnih resursa. Budući da je Carstvo haosa u završnoj fazi pada, a novi multipolarni svetski poredak u nastajanju, jedino ostaje pitanje da li haos može da ruši brže nego što multipolarni poredak uspeva da gradi? U svakom slučaju radi se o veoma neizvesnoj trci, koja će obe strane terati da povlače sve više poteza koji sa sobom povlače rizik od konfrontacije nezamislivih razmera.

Pročitajte još:UMEĆE RATOVANJA: Kinezi su već pobedili SAD!Ima rata, nema rata

Izvor: standard.rs/journal-neo.org