Pravda

Sa svoje strane, šef odbora izraelskog Kneseta za spoljne poslove i odbranu, Cači Hanegbi, inače član vladajuće Likud partije premijera Netanjahua, kaže: „Nisam siguran – ili bar ne znam – da izjava predsednika Putina nije iznenadila sve strane, uključujući i Izrael“. A Jerusalim post citira neimenovanog „visokog izraelskog zvaničnika“ da „Izrael još uvek u potpunosti ne razume šta stoji iza Putinovog iznenadnog saopštenja“. Ako su čak i poslovično izvanredno obavešteni Izraelci bili navedeni da javno priznaju da ih je ruski potez iznenadio, onda se ceo poduhvat mora smatrati briljantno obavljenim poslom. To je znak da je koordinacija unutar odgovarajućeg odbrambeno-obaveštajnog aparata besprekorna, da su komandne veze sa vrhom države neprobojne za spoljne „interesente“, da je sam vrh države, odnosno vrhovni komandant, siguran, čvrst, i odlučan. Upravo onako kako spolja i deluje. I, jednako važno za suparnike – da se slična „iznenađenja“ mogu desiti i u budućnosti. Ruska diplomatija se u svim javnim forumima zalaže za transparentnost i predvidivost akcija globalnih aktera, ali je, u nepredvidivom svetu, Rusija više nego spremna i sposobna da uhvati rivale, ili kako to Vladimir Vladimirovič voli da kaže – „partnere“ – na krivoj nozi kad god posegnu za tuđim. To unosi nemir i dodatnu dozu neizvesnosti u, po pravilu agresivne planove „partnera“ i njihove redove, tera ih da mere više od dvaput pre nego što preseku, da im se pričinjavaju utvare, što im sve dodatno usložnjava i poskupljuje život… Naravno, ovo nije nova pojava. Setimo se, na primer, „učtivih ljudi“ u zelenim uniformama bez oznaka na Krimu, koju su besprekorno, pod nosom Zapada, u nikad do kraja dokučenoj diskreciji obavili istorijski posao vraćanja polustrva matici za svega 24 dana ili, pak, samog početka ruske intervencije u Siriji, koja je, iako u potpunosti međunarodno-pravno legalna, opet predstavljala iznenađenje za praktično sve zainteresovane strane. Srećom za ostatak sveta, za razliku od šok-terapija koje praktikuju zapadni globalisti, posle ruske pacijent još uvek ima izgleda da preživi. Jer, izgledi za mir u Siriji, ili bar za političko rešenje, su neuporedivo bolji nego što su bili 29. septembra 2015, dan pre zvaničnog početka ruske intervencije na poziv legalne sirijske vlade. Međutim, treba podsetiti da potrebe za ruskom šok-terapijom ne bi ni bilo da nije bilo kreatora „doktrine šoka“ i teorije „kreativnog haosa“ koji je trebalo da preoblikuje Bliski istok u oblik koji odgovara interesima globalista koji upravljaju SAD i njihovim saveznicima. Upravo je zabrinutost zbog naglog širenja Islamske države, Nusra fronta i ostalih radikalnih islamista, ne samo u Siriji i Iraku, već i prema Kavkazu, navela Kasima Sulejmanija, legendarnog komandanta elitnik Kuds jedinica Iranske revolucionarne garde, da tajno poseti Moskvu u avgustu 2015. i pomogne u ubeđivanju Rusa da je njihova intervencija nužna. A ključ dotadašnjih vojnih uspeha islamista u Siriji ležao je u praktično otvorenoj podršci koju su dobijali u logistici, oružju, opremi i obuci od američkih saveznika Turske, Saudijske Arabije, Emirata i Katara, kao i od same CIA – koja je vodila program obuke i naoružavanja „umerene sirijske opozicije“, od koje je najveći deo volšebno završio u redovima islamista, zajedno sa oružjem. Jednu od najcrnjih tački američkog uplitanja u sirijski sukob verovatno je predstavljala odluka u jesen 2013. da se Saudijcima proda 15.000 protivtenkovskih raketa, koje su Saudijci zatim usmerili u ruke navodnih sirijskih „umerenjaka“, a na prvom islamista Al-Nusra fronta. Ne treba, na kraju, zaboraviti i to da su, prema svedočenju ni manje ni više nego Martija Ahtisarija, Rusi još 2012. bili spremni da pristanu na pregovore. I nešto posle toga, u junu 2012. propao je još jedan mirovni sporazum, upravo zbog zapadnog insistiranja da Asad mora da ode. To je, uostalom, bila i Obamina krilatica na samim počecima sirijskog serijala tzv. Arapskog proleća, u avgustu 2011. kada je izjavio da je „za dobro sirijskog naroda došlo vreme da se predsednik Asad skloni“, što je poziv koji je od raznih zapadnih, turskih i arapskih lidera ponovljen više puta tokom sledeće četiri i po godine krvavog građanskog rata, koji je odneo oko četvrtinu miliona života, uzrokovao više miliona izbeglica, i razrušio prethodno mirnu i relativno prosperitetnu zemlju. Tek sada, posle legalne ruske intervencije, utihnuli su, bar za neko vreme, jednoglasni pozivi SAD i njihovih satelita da Asad mora bezuslovno da ode. Naravno, isključivo zbog činjenice da im je ruska vojna sila izbila glavnu, radikalno-islamističku batinu iz ruku, bespoštednom vazdušnom kampanjom uz pomoć koje je sirijska armija povratila značajan deo okupirane teritorije. No, iz iskustva znamo da Zapad nikad ne dozvoli da dobro primirje bude uludo utrošeno – to je uvek prilika za odmor, pregrupisavanje, obnovu zaliha i arsenala. Oni se, jednostavno, ne predaju tek tako. To i Rusi znaju, i sigurno nemaju iluzija da će se sve tek tako „dobro svršiti“. Rat će se sada samo voditi drugim sredstvima, i oni su osigurali najbolju moguću poziciju za njegove sledeće faze. Ali to je posebna tema. Kada je Hilari Klinton u oktobru 2011. saznala da je Moamer Gadafi zverski ubijen, izgovorila je sada već čuvenu rečenicu: „Došli smo, videli, i on je umro“. Kao što je umrla i Libija. Rusi su 30. septembra 2015. došli u Siriju, videli – i Asad i Sirija su, još uvek, živi. Razlika nije u efikasnosti, već u civilizaciji. Za koju bi, u zapadnom slučaju, Gandi zasigurno i danas izjavio da, tek, zvuči kao dobra ideja.

Pročitajte još:STRUČNJAK ZA BEZBEDNOST: Putin je izbegao zamkuEKSKLUZIVNO ZA PRAVDU: Erdogan i Sulejman VeličanstveniDa li su Srbija i Rusija spremne jedna za drugu?

Izvor: Fond strateške kulture