Pravda

Za Albance je heroj koji je oslobodio Kosovo od navodne okupacije Srbije, dok je za Srbiju neko ko je počinio stravične zločine nad Srbima, trgujući na crnom tržištu organima otetih žrtava. Ko je, u stvari, Hašim Tači? Jedan pogled na njegovu biografiju ovih dana je u Beogradu objavljen u knjizi „Zmijske noge“. Čini se da nije bilo boljeg trenutka za štivo Vetona Suroija, koje dolazi u ruke srpskih čitalaca gotovo istovremeno sa izglasavanjem Hašima Tačija za novog predsednika samoproglašene države, ali i u momentu kada svetski mediji objavljuju da bi on do kraja godine mogao da bude među optuženima pred novoosnovanim Specijalnim sudom za zločine Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Holivudski mamac Veton Suroi, autor knjige „Zmijske noge“, po zanimanju je novinar, publicista, pisac, nekadašnji istaknuti aktivista civilnog društva na Kosovu i, što je možda najvažnije kada se govori o Tačiju, jedan od političkih lidera Albanaca na Kosovu koji je učestvovao u mirovnim pregovorima u zamku Rambuje kod Pariza 1999. godine, gde je, kao član albanske delegacije, prisutan bio i Tači. Već u uvodnom delu knjige Suroi konstatuje da bi istorija Kosova mogla izgledati drugačije da je Tači tog marta 1999. odlučio - kao što to nije - da postane nastavnik istorije, što jeste njegovo primarno zanimanje. Razgovarajući, naime, tih dana u Rambujeu o ličnim planovima za budućnost, Suroi je rekao da će nastaviti da se bavi novinarstvom, dok je Tači izgovorio: „A šta ja da budem - profesor istorije u Mališevu?“ I ne, nije postao profesor istorije u malom Mališevu. Umesto toga, narednih godina - sve do današnjeg dana - Tači će biti nezaobilazna politička figura Kosova, što je oduvek i želeo da postane. Jer, kako svedoči Suroi u svojoj knjizi, tokom pregovora u Rambujeu između predstavnika vlasti Srbije i kosovskih Albanaca Tači je sve vreme očekivao da će dobiti neku vrstu odlikovanja za ono što je devedesetih radio njegov OVK. To se, međutim, nije dogodilo, već je, naprotiv, od njega traženo da potpiše ukidanje OVK, demobilizaciju i predaju oružja. To, ali i sve ostalo što se tih dana dešavalo tokom pregovora u francuskom zamku, nije nimalo lako palo Tačiju, pa je dan pre završetka mirovne konferencije dao ostavku u rukovodstvu kosovske delegacije i odlučio da ne potpiše planirani sporazum u Rambujeu. Međutim, onda se desio holivudski obrt! Ali bukvalno holivudski. Naime, do ideje kako pridobiti Tačija da potpiše sporazum došao je DŽejms Rubin, portparol Stejt departmenta, koji je današnjem predsedniku Kosova otkrio da ima prijatelja koji piše filmske scenarije u Holivudu, te bi tako mogao da napiše i jedan o njemu. Ideja da se o njegovom životu i delu snimi film u Holivudu i te kako se dopala Tačiju, te je istog trenutka prekinuo protivljenje sporazumu. Film o Zmiji, naravno, nikada nije snimljen, Kosovo je nakon sastanka u Rambujeu izvuklo neke benefite, dok će Srbija ubrzo biti bombardovana. Osim ove nadasve zanimljive scene, Veton Suroi otkriva i jedan detalj sastanka nekoliko članova kosovske delegacije s tadašnjom državnom sekretarkom SAD Medlin Olbrajt, koji je upriličen na marginama pregovora u Rambujeu. Za ovaj događaj Suroi, inače, kaže da je jedan od najrečitijih svedočanstava o ličnostima novije kosovske istorije. Olbrajtova je, naime, pozvala vrh kosovske delegacije na ručak kako bi dobila njihov pristanak na sporazum koji je trebalo doneti tih dana, ali u jednom trenutku sekretarka SAD je krenula da ih grdi, kako piše Suroi, ne sasvim biranim rečnikom. Ipak, nakon izliva besa kazala je: „Sve ovo vam govorim zato što sam vam prijateljica, zato što vas volim i poštujem. Evo, i dragi kamen koji mi je darovao dr Rugova (Ibrahim Rugova, predsednik Kosova, prim. nov.) pri njegovoj poslednjoj poseti držim u svom kabinetu, na samom ulazu, i svako ko dolazi pita me za njega i svakome kažem da sam ga dobila od dr Rugove sa Kosova.“ Ručak se završio bez vidljivih rezultata, a kada su, nezadovoljni, izašli sa istog, Rugova je Tačija upitao: „Hoćeš li i tebi da dam jedan kamen, sine?“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Ne, jer ću ja osloboditi Trepču i uzeću ih sam“. Od pohvala do optužbi Govoreći o OVK, Suroi će zaključiti da je rat koji je vodila ta formacija, čiji je pripadnik bio Tači, „sasvim pravedan“, ali... „Ne postoji potpuno čista kategorija ratovanja. Štaviše, rat je po sebi nepravedan, on odnosi živote ljudi - čak i kada je istorijski sasvim pravedan i razložan, kakav je bio onaj koji je vodio OVK. Sve su to delovi jedne dijalektičke celine: i pravedna borba za slobodu naroda, i mogućnost da su u njoj počinjeni zločini“, navodi Suroi. On konstatuje da, sve i da se u potpunosti i u svakom delu potvrdi optužnica Dika Martija o zločinima na Kosovu - što je, tvrdi Suroi, nemoguće zato što ne postoji apsolutna istina - to ne znači da će čitav svet shvatiti da je borba koju je vodio OVK bila nepravedna, da je to bio rat za trgovinu drogom i prodaju bubrega na međunarodnom ilegalnom tržištu organa. Suroi na jednom mestu u knjizi podseća i na reči prvog šefa Unmika Bernara Kušnera, koji je o jednom od lidera nekadašnje OVK rekao: „Hašim Tači se predstavlja danju kao rešenje za probleme koje stvori noću“. I upravo bi isti taj Kušner, prema pisanju svetskih medija, mogao da bude jedan od svedoka koji bi bili pozvani da svedoče o zločinima OVK počinjenim nad Srbima od 1999. do 2000. na Kosovu. Optužbe o ubistvima, otmicama, trgovini organima i drogom godinama prate Hašima Tačija. Sve to bi konačni epilog moglo da dobije na novoosnovanom Specijalnom sudu za zločine OVK, čije će optužnice biti zasnovane na rezultatima do kojih su u istrazi došli članovi specijalnog tela EU, formiranog 2011. godine kako bi ispitao navode iz izveštaja Saveta Evrope. „Na osnovu toga, Tači bi mogao da spada u one koji će biti optuženi do kraja godine“, rekao je za agenciju AFP neimenovani zapadni diplomata, dodajući da će solidno pripremljen proces protiv najuticajnije političke figure Kosova zavisiti od toga ko je spreman da svedoči protiv njega. Tači je, pod međunarodnim pritiskom, podržao osnivanje Specijalnog suda, ali njegovi politički protivnici, među kojima su i njegovi bivši saborci iz OVK, protive se tom koraku, označavajući ga neustavnim i nazivajući ga uvredom za gerilsku borbu. I Suroi u knjizi „Zmijske noge“ konstatuje da je Tači, u trenutku kada dolazi na mesto premijera Kosova (2008. godine), postao prihvatljiv za međunarodnu zajednicu i istovremeno predmet njihove istrage. Iz prošlosti i od pre 15 godina, stigao je izveštaj Dika Martija, zajedno sa Specijalnim sudom, koji treba pravno da prosudi o optužbama sadržanim u njemu na osnovu istraživanja Klinta Vilijamsona. Tog dana kada je preuzeo vlast kao premijer Kosova, Hašim Tači zvani Zmija trebalo je da oseća zadovoljstvo ravno prelasku Rubikona. Konačno ga je prihvatila i međunarodna zajednica, konačno je bio njihov igrač, a ne više nepoželjan na tom terenu. Igrom sudbine, međutim, već je duboko postao njihov predmet istrage. Zmija sada doživljava teške trenutke bivstvovanja u Svetu čuda“, piše Suroi. U tom svetlu, autor knjige na jednom mestu upoređuje u tom trenutku (knjiga je na albanskom objavljena 2014. godine) premijere Srbije i Kosova. Navodi da je premijer Srbije 2014. postao poznat po hapšenju jednog od glavnih bosova u kriminalu s drogom, dok se, s druge strane, u jednom od dokumenata istražnih službi NATO za Tačija, tadašnjeg premijera Kosova, tvrdi da je povezan s jednim od glavnih bosova u poslu s drogom. Dalje, dodaje kako iste te godine vlast u Srbiji drži u zatvoru egzekutore svojih političkih protivnika -ubice Zorana Đinđića, dok se vlast na Kosovu, koja je koncentrisana u rukama Hašima Tačija i njegovim paralelnim strukturama, javno optužuje da je odgovorna za ubistva političkih protivnika. Suroi povlači još jednu paralelu, pa veli da se premijeru Srbije podnose izveštaji policije, tajnih službi i tužilaštava o narednim kandidatima za poternice Specijalnog suda za organizovani kriminal, a da se za to vreme premijer Kosova Tači zalaže u Skupštini da se osnuje specijalni sud koji treba da istražuje zločine za koje je i on sam optužen, a koje je istražio pomenuti Vilijamson. A moglo je drugačije Veton Suroi piše da Tači nije postao nastavnik istorije, ali je zato postao svestan da je istorija na prodaju, te je, kao neko ko je na vrhu vlasti, postao njen vlasnik, a nakon proglašenja nezavisnosti napisaće i jedan njen deo. Nakon toga je otišao i korak dalje, pa je, navodi se u knjizi, uspostavio i „zmijsku kulturu“, u kojoj sve počinje uzurpiranjem istorije. I upravo ta „zmijska kultura“ možda najbolje ilustruje funkcionisanje samoproglašene države Kosovo. „U Zmijinoj političkoj kulturi izbori se dobijaju uz pomoć glasača, a kada oni nisu dovoljni, i uz pomoć glasačkih listića ispunjenih u kutijama nepostojećih glasača. U ovoj političkoj kulturi, uspostavljenoj donekle monopolizacijom, donekle nasiljem, vlast sprovodi i jedan načelnik opštine koji uzima novac od privrednika koji žele da kupe imovinu privatizacijom i sadi palme uz obronke Šare, a onda, kada ga osude, kaže da mora da neguje bolesnu majku. U ovoj političkoj kulturi sud ima razumevanja za tog načelnika opštine, za bolest njegove majke i za njegovu želju da, umesto da odslužuje zatvorsku kaznu, provodi vreme u Švedskoj", navodi Suroi. "U ovoj političkoj kulturi i policiji je potrebna zaštita. Od lopova koji ulaze i pljačkaju sobu s dokaznim materijalom. Od sinova političara koji ih prebijaju kada ih privedu za saobraćajne prekršaje. U ovoj političkoj kulturi, usta jednog univerzitetskog profesora srpske nacionalnosti, sada već pokojnog i palog od premlaćivanja, koriste se kao držač baklji koje se pale za prvi Dan albanske zastave u slobodi. U ovoj političkoj kulturi ubice arhitekte Redžepa LJucija, silazeći niz stepenice, dok ih jedan od stanara pita šta se to dešava, iskazuju svoj izraženi smisao za humor odgovorom: ‘Nekoga je spičila struja’. U ovoj političkoj kulturi, koja je počela sa ‘Ne dirati, OVK’, prvim javnim proglasom ‘grabenja’, postavljene su virtuelne table, zatim i za sve drugo, svuda“, navodi Suroi u knjizi. A sve bi, da se vratimo na početak, bilo drugačije da je Tači one 1999. u Rambujeu ipak odlučio da se posveti svom primarnom zanimanju i život nastavi kao profesor istorije. Možda bi bio dobar profesor, možda loš, ali je sigurno da istorija ovog dela Balkana ne bi, u velikoj meri, ispaštala zbog toga. No, i sam Suroi se na kraju knjige pita da li je Tači, kao neko ko, dakle, nije postao nastavnik već je „ugrabio“ vlast, zaista mogao da bude tako snažan i razoran po čitavo društvo. „Ne verujem. Zmija je mogao da nam se približi, kao i svaka druga otrovnica, samo onoliko koliko smo mu mi to dozvolili“, odgovara Suroi.

Pročitajte još:SLUČAJ ŠEŠELJ Selaković: Naša politika je urodila plodomEvo o čemu su Vučić i Čarls pričali tokom večere

Izvor: newsweek.rs