Pravda

Piše: Nenad Kecmanović Domaćini su zahvaljivali izbeglicama zato što su doprineli razvoju grada, a ovi uzvraćali zahvalnošću što su ih u zimu 1996. dočekali kao svoje. Dve decenije ranije, nedugo po potpisivanju Dejtona, masovni odlazak srpskog naroda sa Grbavice i periferijskih opština Sarajeva imao je epske razmere. Noseći krstače i iskopane kovčege svojih mrtvih, desetine hiljada Srba, koji su ceo rat opstali u Vogošći, Rajlovcu, Hadžićima, Ilijašu... u prvim danima mira sa zavežljajima su odlazili u beskrajnim kolonama. Međunarodni akteri su tako pali već na prvom ispitu obnove multietničke BiH, pa su odgovornost prebacili na vođstvo RS, što je, navodno, svoje sunarodnike pozvalo da napuste ognjišta. Visoki predstavnik Karl Bilt i njegov zamenik Mihael Štajner su ih, naprotiv, pozvali da ostanu u FBiH i delili im letke sa Šantićevim "Ostajte ovdje..." Ali, istovremeno su otvorili prolaz bošnjačkom osvetničkom stampedu, a svoje kancelarije u hotelu "Srbija" na Ilidži opasali zidom i bodljikavom žicom. I kada je vlast RS svima koji ne žele da odu najavila zaštitu preko OHR-a, bilo je svima jasno kako će im biti u FBiH. Napokon, dozvolili su da Izetbegović, preko medija, poruči da će "svaki Srbin koji je nosio pušku biti izveden pred sud". Dakle, izuzev žena i dece, svi bi završili u muslimanskim zatvorima. Izvorna krivica što su se sarajevske periferijske opštine u samoj završnici dejtonskih pregovora našle u tuđem entitetu pripisana je Slobodanu Miloševiću. "Čašica viskija", uz koju je šef srpske delegacije, navodno, "poklonio Aliji pola Sarajeva", postala je alibi i strancima, i komšijama i domaćima. Zaboravilo se da su pregovori u Dejtonu bili pred raspadom, a da je VRS prvi put bila u defanzivi: NATO je bio razorio srpski komandni centar na Romaniji i hrvatsko-bošnjačke snage bile su na 40 km od Banjaluke. Na svečanosti u Bijeljini, međutim, nisu bili i drugi sarajevski Srbi, čiji egzodus je počeo mnogo ranije i još traje. Oni koji su tokom rata ostali u najužem delu grada pod bošnjačkom kontrolom i dugo od svojih bili stigmatizovani što nisu izašli. A mnogi su naprosto zakasnili da odu. Neki nisu mogli da ostave stare i bolesne. Jedni nisu imali lokalnu vezu ili devize da plate izlazak. Drugi zato što nisu imali gde i kod koga da odu. Mnogi su zarobljeni u očajničkom pokušaju da prebegnu. Bilo je dosta optimista koji su verovali da će se rat brzo završiti pregovorima. Ali niko nije ni slutio šta će ih snaći ako ostanu sa svojim dojučerašnjim inovernim kolegama, komšijama, pa i rođacima. Posle ratova se obično broje samo ubijeni na frontu i u pozadini. Danas se statistika proširila i na ranjene, silovane i prognane. U senci surove brojke izgubljenih života ostaju hapšenja, robijanja, mučenja, pljačke, diskriminacija, ponižavanja, traume, kao malo zlo. U Sarajevu je tokom rata od unutrašnjeg terora život izgubilo najmanje tri hiljade Srba, ali malo ko više pominje da su ostali bili maltretirani kao taoci. Počelo je 1992. masovnom smenom Srba sa svih rukovodnih funkcija u preduzećima, bankama, na klinikama, fakultetima, a nastavilo se privođenjima, pretresanjima, privatnim zatvorima, batinanjem, otimanjem stanova, pljačkom, isterivanjem iz redova za vodu i hleb. A da niko od drugonacionalnih, komšija, kolega, prijatelja, pa i unutar mešovitih brakova, nije digao reč. Ali i danas, sem od fizičkog nasilja, na što se mogu bar požaliti policiji ili strancima sa neizvesnim ishodom, od ostalih oblika tzv. sitnog terora Srbi nemaju zaštitu. "Komšijska deca šaraju antisrpske poruke u liftu, njihovi roditelji, umesto pozdrava, psuju srpsku mater. Zbog imena me poslednju prozovu u domu zdravlja. Ne prođu nijedne vesti na TV bez ružne o Srpskoj i Srbiji", veli mi žena koja je jesenas napustila rodni grad kao još jedna kap curenja Srba iz grada. A ko je i zašto ipak ostao? "Nemam kud. Žena i ja smo već stari da bilo gde iznova započinjemo, a ne možemo na vrat rodbini u Beogradu. Ovde barem imamo stan, a kada se ovo završi, ponekad ćemo otići u vikendicu na Palama da se nadišemo. Kada su naši izdržali 500 godina pod Osmanlijama, valjda ćemo i mi ovo malo što nam je ostalo." Ispovest jednog poznatog sarajevskog Srbina, književnika, urednika, izdavača, diplomate, člana CK, zabeležio je Radovan Vučković u Sarajevskom ratnom dnevniku pre nego što je i sam iz njega otišao sa suprugom Muberom. Oni tamo u 95 odsto muslimanskoj "zajedničkoj prestonici" i dalje suze rone za multietničkom i jedinstvenom Bosnom ne bi li od cele napravili veliko Sarajevo. A sarajevski Srbi, jedni, drugi, ali možda i ovi treći, trebalo bi da se godišnje okupljaju, i to baš u Bijeljini, gde su najbolje primljeni. Možda je dr Nele preterao kada reče da se nijedan Srbin nije vratio u Sarajevo. Poneki se i vrati, ali kada vidi kako je, ponovo ode. Izvor: Politika