Pravda

Da je nje bilo, Baraka Obamu bi libijska vlada pozivala da pošalje vojnu jedinicu da, kao prijateljska sila, učestvuju u mirnodopskoj paradi. Umesto toga, Obama je, javlja "NJujork tajms", pod pritiskom svojih savetnika za bezbednost da opet interveniše i zaustavi širenje ID. Pobeda u ratu nije isto što i u sportu, pa da se važi čak i kada je treba stalno ponavljati. Intervenciju u Libiji nije jedino Klintonova isprva veličala kao uzor efikasnosti. To se govorilo za sva područja kojima je američka armija donosila mir i prosperitet, još od prvog zalivskog rata i Kosova. Koliko je Kosovo danas funkcionalno, ovde se prilično zna, a u poređenju s Irakom i Libijom još je i dobro prošlo. Prvi sukob sa Sadamom Huseinom Amerika je obrazlagala ne samo potrebom da se od njegove agresije zaštiti Kuvajt, nego i Saudijska Arabija. Nakon Sadamovog svrgavanja i smrti – još jedne koja se slavila kao početak ere regionalne stabilnosti – rečeno je da se najzad mogu povući trupe koje su čuvale Saudijce. Ali, one su samo premeštene u Irak, koji još plamti, kao i Avganistan, kojem nisu zadugo pomogli ni uklanjanje talibana i likvidacija Osame bin Ladena. Do devedesetih godina SAD nisu imale mnogo trupa na Bliskom istoku, niti su bile meta terorista iz tog dela sveta. Odonda su se našle na udaru Al Kaide i njenog još goreg "odmetnutog sina", ID, iako su Bliskim istokom promarširale sad već stotine hiljada američkih vojnika. Nije moralno milione ljudi koji su pod okupacijom ID prepustiti sudbini, ali vojne intervencije očevidno ne vode bezbednosti, ni regionalnoj ni globalnoj. Izgleda da su u Vašingtonu zamišljali da je bliskoistočnim narodima dovoljno smaknuti vođu, pa da se oni poslušno stave pod komandu. Ali, jedino što bivše kolonije mrze više od sopstvenih diktatora, čiju su smrt i one većinom slavile, jeste povratak stranih sila koje su mnoge njihove čvrstorukaše držale na vlasti dok im je to odgovaralo. Od svega što govore ratoborni neokonzervativci, Bela kuća i Pentagon nikako da čuju i reči onog koji se u militarizam razočarao, Frensisa Fukujame, o tome koliko je neophodno izgraditi države tamo gde su one na ivici kolapsa. A takav haos se ne raščišćava isključivo vojnim sredstvima.