Pravda

Piše: Željko Cvijanović Jedino ne mogu da zamislim da su se hrvatski diplomate toga sami setili i da im niko nije vukao ruku dok su to pisali, a zadovoljstvo bilo samo njihovo. (Ako ste pomislili na Nemačku, nije Nemačka.) Naravno, nije tu reč o nameri da se Srbija zaustavi na putu u EU, jerbo su između Beograda i Brisela prepreke mnogo veće i objektivnije od tri hrvatska uslova. Radi se o nečem drugom – o potrebi da se na našem delu Balkana poveća konfliktni kapacitet. Kome to treba i zašto? Sirijsko žarište postepeno se gasi. Šansu da postigne vojni trijumf, koji bi mu moguće otvorio nekoliko novih političkih problema, Putin je konvertovao u puni politički trijumf. Ono što velikog državnika razlikuje od nekreativnih surovih birokrata, koji se presipaju iz čaše svetske politike, jeste činjenica da nije išao na to da iz sirijske priče izbaci Amere, nego im je ostavio otvoren prozor kroz koji su ušli u diplomatski proces. Uz dosta nelagode i zbunjenosti, Ameri sedaju za sto za kojim Rusi već sede, i to je isti onaj sto za koji pre samo neku godinu oni nisu puštali Ruse. Jesmo li na pragu globalnog rusko-američkog dogovora, kako tvrdi Pepe Eskobar? Nismo. Rusi bi hteli, ali takav dogovor ne mogu da iniciraju zbog dva razloga. Prvi je taj što ne možeš da zoveš na veliki dogovor američkog predsednika u poslednjoj godini njegovog mandata. I, drugo, ruska strana još uvek nije u poziciji da to inicira zato što je ona još uvek u fazi dokazivanja da je faktor dogovora. Otpor u Donbasu i diplomatska igra u Ukrajini kvalifikovali su Putina kao lidera koji to može da iznese, istina ne tako ubedljivo kao u Siriji, koja je bila puni trijumf ruskog vojnog i političkog dokazivanja. Radi se dakle o tome da takav dogovor sad mogu da iniciraju samo Amerikanci. Da li je posle zamrznute Ukrajine i pacifikujuće Sirije vreme za to? Nije. Iz istupa predstavnika najagresivnijih centara američke spoljne politike ne se može videti da postoji bilo kakav problem sa Amerikom niti da je neprikosnoveni globalni lider dobio dostojnu konkurenciju. Oni veruju da je ceo problem u neodlučnom i nejakom Obami. Otud je pre Obaminog odlaska – a i posle njega neko vreme – malo verovatno da će se američki jastrebovi suočiti sa pravim stanjem stvari. Konflikt će se dakle nastaviti. Nekoliko je mesta na svetu koja se crtaju za to, a jedno od njih je Balkan. Naravno, još uvek je teško tvrditi kako će to definitivno biti Balkan, ali da je u bubnju, nema nikakve sumnje, jer to se vidi po pripremama koje se vrše. Reč je upravo o podizanju temperature, u povećavanju konfliktnih kapaciteta, gde se može svrstati i poslednji u nizu hrvatskih poteza. Istovremeno, Balkan je ponovo u fokusu američke i britanske politike, i to ne vidi samo onaj ko neće. Ta politka danas se odvija u sklopu složenijih mehanizama od svih koje su joj prethodile poslednjih godina. Sa jedne strane, dakle, postepeno se stvara casus belli, i regionalni i unutrašnji; sa druge, najavljuje se politička ponuda, prva posle dugo vremena. Jedan od poteza iz ovog drugog arsenala bila je poseta Srbiji britanskog princa Čarlsa. Princ Čarls, doduše, u vrlo slaboj konkurenciji, danas je najprijatnije lice koje Velika Britanija može da ponudi zemljama poput Srbije. Pristojan, solidno obrazovan, delikatan, bez ciničnih manira britanske diplomatije, čovek sa četvrtinom pravoslavne krvi, donator Hilandara – princ Čarls nije došao na Balkan da bi nekom pretio. Za takve vrste delikatnosti zadužen je Hamond. Istina, malo je verovatno i da je bilo šta ponudio, ali ni to nije njegova uloga. On je bio prethodnica ponude, neko ko je trebalo da otopi led, i svoju ulogu odigrao je briljantno. On se dakle bavio signalima. Slično su nešto pre Britanaca postupili Amerikanci, naravno, uz razliku koja proističe iz njihovog doživljaja suptilnosti u odnosu na Brite. Oni su ravno iz pakla poslali DŽona Mekejna, kome je u Beogradu čak pošlo za rukom da bude prijatan, da najavi promenu američke politike prema Srbiji i da izusti da nema problem s tim da Srbija bude vojno neutralna. Istina, nekoliko dana kasije objasnio je da je njegova uloga bila u tome da spase Vučića Putinovih pritisaka. Naravno, tu nije reč o dve britanske i dve američke politike prema Srbiji, posebno ne međusobno suprotstavljene, kako tvrde neki ovdašnji analitičari. Tu je reč o dva lica jedne iste politike, koja se međusobno ne isključuju. S tim da ovo prijatnije do sada nismo imali prilike da vidimo, budući da nije postojao delikatan politički trenutak poput ovog. A i Rusi su bili daleko. Da je Balkan jedna od mogućih tačaka sukoba, potvrđuje i ponašanje Moskve ne samo po tome što je rusko prisustvo u balkanskim zemljama sve veće već i što Rusi sve tvrđe razgovaraju sa domaćim akterima. O tome će možda jednom da ispriča Tomislav Nikolić, koji je možda od Putina u Moskvi očekivao više bratske benevolencije, a manje tvrdog razgovora. Daleko od toga da je Putin otkazao ili uslovljavao podršku Srbiji i akterima na njenoj sceni, tek sa Rusijom se razgovara sve konkretnije i zahtevnije. Uostalom, ni Obama sa Putinom neće moći da razgovara posle Sirije kao pre nje, pa zašto bi mogao Nikolić. I Rusija dakle vidi Balkan kao moguće poprište budućeg suočavanja, i sigurno je da neće ponoviti grešku iz Ukrajine, kada je u njeno finale ušla sa prevelikim zaostatkom i slabim pozicijama. Šta može da bude ponuda zapadnih sila? Vratiće nam Kosovo? Naseliće Knin srpskim prognanicima? Pomoćiće nam da oporavimo ekonomiju? Oslikaće nam Hram Svetog Save preko Muhinovih fresaka? Neće, naravno. Ne radi se o tome da imperije ne priznaju svoje greške; one ih jednostavno ne vide, osim ako same nemaju opipljivu štetu od njih. Štetu od svoje balkanske politke ni Britanija ni Amerika nisu videle; štetu smo videli samo mi. Sve to, naravno, znači da su, posle četvrt veka radikalne protivsrpske politike – koja je rezultovala Centralnim Balkanom na kome su rešena nacionalna pitanja svih osim najbrojnijeg naroda – mogućnosti za ozbiljnu ponudu veoma skromne. Osim jedne stvari. Bezbednost. Elem, zapadne sile mogu ozbiljno da nam ponude da nas zaštite od samih sebe. Naravno, to bi bila veoma odvratna ponuda, samo na onom pred kime se ona nađe neće biti da određuje estetiku i utisak, već upotrebljivost. Cena te ponude biće još apsurdnija: ponudiće mir i stabilnost ukoliko okrenemo leđa jedinoj sili koja je u stanju i raspoloženju da nas brani. Ne treba zaboraviti: Srbija posle pada Miloševića dugo vremena nije bila u fokusu Amerike, pa ni Rusije. Srbija je mala zemlja, ne previše važna, sve dok geostrateška pitanja ne dođu na dnevni red. Tad postaje veoma važna. Kad je, na primer, reč o ulasku u NATO – koji nije samo vojna komponenta već pre svega geostrateška – javnosti je ovde nametnuta ideja kako postoji opasnost da Srbija ostane potpuno okružena NATO zemljama. Ali stvar se može posmatrati i sa druge strane: ako Srbija ne postane članica NATO-sveta (namerno ne kažem vojnog saveza, jer se članica NATO-sveta može biti i bez ulaska u vojni savez), Crna Gora može da uđe u NATO, ali ta njena pozicija neće biti sigurna i konačna sve dok deo toga ne postane i Srbija. Makedonija isto tako. Možda čak i Rumunija i Bugarska. To, međutim, govori još nešto: ne može biti ozbiljne gužve na Balkanu, a da ne zakači Srbiju. O tome je ovde zaprav reč. Kakvu god odluku da donese Srbija, biće destabilizovana, čak i ako odluku prolongira, što najpre liči na želju buduće vlade. Možda će to i biti moguće, ali samo pod uslovom da Balkan ne bude sledeći. Dok odluka ne bude doneta, predano će se raditi na slabljenju svih srpskih struktura – od vlade do crkve, sve do šahovskog saveza – i na afirmaciji svih fela srpskih pokvarenjaka i ludaka. Ono što još ne možemo da znamo hoće li ta operacija početi već pre izbora (to će zavisiti od zapadnih procena da li je za kratko vreme moguće ostvariti željeni rezultat) ili odmah posle njih. Tek, sve će biti programirano da se vrhunac dogodi na predsedničkim izborima sledeće godine. Samo oni će imati tu prevratničku snagu, i samo do njih će iza svakog unutrašnjeg pitanja stajati jedno jedino spoljno. Posle tih izbora biće obratno. Izvor: standard.rs