Piše: Dušan Proroković, Centar za strateške alternative Nekoliko meseci posle NATO agresije na SR Jugoslaviju, u studijsku posetu Balkanu stigao je jedan indijski političar i politikolog, član čuvene Kongresne partije. S vremenom smo se sprijateljili i uspostavili odličnu saradnju, a pošto ovaj uvod pišem bez njegovog znanja, nije red da mu pominjem ime.
Elem, obrazloženje zbog čega se tako silno zainteresovao za naš deo sveta još tada mi je delovalo zanimljivo: mislio je kako bombardovanjem jedne evropske zemlje počinje kraj Evrope! Od Drugog svetskog rata pa nadalje, za političku javnost na drugim kontinentima bilo je uobičajeno da evropske sile vojno intervenišu u drugim delovima sveta. Čak su se često nalazili i intelektualci u napadnutim zemljama koji su opravdali ove intervencije. Bezbeli, kroz njih su donošene demokratske vrednosti i standardi, drugačije nije ni bilo moguće uspostavljati red u necivilizovanim sredinama. U nešto blažoj formi, ova teza se može pročitati kod sjajnog Salmana Ruždija, u romanu "Mavrov poslednji uzdah", u scenama kada indijske aristokrate vode polemiku po pitanju: Treba li uopšte Indiji nezavisnost? Jer, šta može Indija bez Engleza? Međutim, tokom pola veka vojnih intervencija u Evropi nije bilo. Čak i u vreme dramatičnih kriza u Berlinu, Mađarskoj i Čehoslovačkoj, ulagani su politički napori da ne dođe do vojnog sukobljavanja koje može eskalirati. Samo izgovaranje reči Evropa imalo je (i u dobroj meri još uvek ima) skoro magijski značaj, asocijacije su bile uvek pozitivne i prijatne. Posmatrano iz ugla prosečnog indijskog birokrate, Evropa je Evropa, a razlika između Nemačke i Srbije je mala. Otprilike, taman koliko se i kod naših, za politiku zainteresovanih pojedinaca, pravi razlika između stanja u Biharu i Bangaloru. A ta razlika je, posmatrajući pojedine parametre, baš i koliko između Nemačke i Srbije. U našim pogledima na druge, puno toga je u percepciji. A percepcija mog kolege bila je (i ostala) kako se otpočinjanjem NATO rata protiv jedne evropske zemlje, zapravo pokazuje evropska slabost. Magičnost Evrope, koja je podrazumevala i da se problemi rešavaju pregovorima, dogovorima i kompromisima, da se uvek traže politička rešenja, i pre svega - da se poštuju poredak i pravo, počela je da isparava. Za njega je samo bilo pitanje da li će taj proces teći brže ili sporije. "Sjaj Evrope" u očima stanovnika drugih regiona će sve više bledeti. Da se ovaj proces odvija i da je njegova tada postavljena hipoteza bila tačna, pokazao nam je i dolazak Aj Vejveja na granični prelaz Idomeni. U samoj Kini njegovo ime izaziva kontroverze zbog pojedinih stavova i hapšenja 2011. godine, ali ga zapadne NVO smatraju borcem za ljudska prava i demokratiju i jedan je od poznatijih Kineza u evropskim intelektualnim krugovima. E sada je taj borac za ljudska prava došao da snima dokumentarni film o ponašanju Evrope prema izbeglicama. Film Aj Vejveja će biti gledan i uticati na javno mnjenje, kako u Kini, tako i u Japanu, Koreji, Vijetnamu, Indiji... NJegovi prvi utisci su da sve izgleda nadrealno: "Za ne poverovati je da je ovo Evropa, ili da je ovo 21. vek. Ovo kao da nije naše vreme, nikakve veze nemaju ove stvari sa onim u šta verujemo, poput ljudskih prava ili pomoći drugima koji su u nevolji." Za birokrate u Briselu deluje neverovatno, ali umesto da oni dele lekcije drugima, dolazi vreme kada će drugi deliti lekcije njima o ljudskim pravima, slobodama i demokratiji. Ovo nije rasprava o merama koje preduzima EU na grčko-makedonskoj granici i da li se nešto drugo može raditi po ovom pitanju! Već o tome da će i ova odluka ubrzati procese koji već neko vreme traju. Evropa gubi poštovanje u svetu. A to je prvi korak u jačanju antievropskog raspoloženja širom planete. Kako izgleda kada počnu protiv vas da pljušte optužbe sa svih strana i da se vode političko-propagandne kampanje, možda bi u Briselu mogli da pitaju Srbe. Naravno, znaju oni šta su nama radili, ali za njih je sada korisnije da saznaju kako smo mi to preživljavali. Da se spreme na vreme. Asocijacije na Evropu neće biti prijatne.
Izvor: Novosti
