Piše: Nenad Blagojević, Fond strateške kulture
Folirantima moramo odmah pokazati gde im je mesto i ne dozvoliti im da zbune poštene ljude. Samo društvo koje ovakve parazite prepozna na vreme i oslobodi ih se može da računa na budućnost. Mi smo dozvolili da se te pijavice društva razmile i razmnože, da nam ih zapad nametne kao vlast i lažnu elitu. Dozvolili smo da kukolj odlučuje o žitu.
Rezultat je jasan i vrlo vidljiv. Krpelji na vlasti sisaju krv sopstvenog naroda ni ne razmišljajući šta će kada te krvi nestane. Ne misle valjda da će im ideolozi sa zapada tada ponuditi da se priključe na njihove vene? Kada shvate istinu očekivaće opet od ovog naroda koga su izdali, prodali i svu mu krv isisali da sada brani njihove živote od onih istih kojima su oni do juče tako verno služili. Kao i kod žita i kod naroda je neophodno prvo se osloboditi kukolja da bi bio koristan.
Svako od nas vodi unutrašnje borbe tražeći istinu. U toku tih borbi kroz nas tutnje tri potpuno različite osobe. Prva je ona kakvi bi želeli i trebali da budemo, druga je ona kakvi mislimo da smo i treća je ona kakvi smo u stvarnosti. Razmislimo li malo bolje možda shvatimo da od sve te tri osobe najmanje poznajemo onu o kojoj bi trebalo najviše da znamo, a to je ona treća osoba – ona kakvi smo u stvari. Upravo zbog te osobe nam se sve što preživljavamo i dešava na taj način i tim redosledom.
Ono što treba da shvatimo je kako da utičemo na svoju sadašnjost tako da imamo izgleda i za budućnost. Da bi mogli zaista da učinimo nešto za svoje živote prvo što moramo je da upoznamo pravog sebe. Kada to uspemo tu osobu bi trebalo što pre da promenimo u onu kakvi bi želeli i trebali da budemo. Svaki pravi Srbin uvek želi samo jedno, da bude dostojan svojih predaka i svetosavlja. To zato mora što pre i da postane.
Kosovo polje
Kradu mi pamćenje,
skraćuju mi prošlost,
otimaju vekove,
džamijaju crkve,
araju azbuku,
čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.
Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?
Uzimaju mi ono
što nikome nisam uzeo,
moje lavre i prestonice,
ne znam šta je moje,
ni gde mi je granica,
narod mi je u najmu i rasejanju,
pale mi tapije
i zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo LJevišku?
Očni živac su mi odavno rasturili,
sad mi i beli štap otimaju,
žrtveno polje sa krvavom travom
ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću,
kažu da sam ja prodao,
zemlju koju sam od neba kupio
neko im je obećao.
Ko im je obećao,
taj ih je slagao,
što im ne obeća
ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
kivni što sam ih poznao.
Matija Bečković
Da li bi svetosavac neprijatelju dozvolio da ga mirno okupira? Da li bi pravi Srbin pravio kompromis sa ubicama dece, sa ubicama svog naroda? Koji Srbin sutra sme pred pretke bez svetog Kosova? Imaju li za svetosavca vera, obraz i čast cenu? …
Oni koji danas gaze po senima predaka i nemaju poštovanja prema prolivenoj srpskoj krvi sigurno je da nisu Srbi. Onda kada se duša proda satani srpska krv prestane da teče tim venama. Tada u toj osobi potpuno iščezne svetosavac i takav je spreman da bezpogovorno služi zapadnim demonima. Oni kojima je duša ispunjena verom a srce ljubavlju ka Otadžbini ne mogu postati NATO i EU sluge. Ovi koji u ime srpskog naroda danas tako žure u EU i NATO lažu i obećavaju ono što nije njihovo, moraju da znaju da prave račun bez krčmara.
Pravi Srbin nema selektivno pamćenje, on ne zaboravlja zločine nad svojim narodom, ne prašta ni jedan nevino oduzet srpski život. Praštanje je Božja volja, naše je da se njoj povinujemo. Svetosavac ne traži osvetu, njegova duša samo traži pravdu. Pravda sigurno nije ni sila ni prisila. Pravda ne može biti pakt sa đavolom, savez sa svojim tlačiteljima, to bi bio protivprirodni blud. Pravda nije robovlasništvo, nije otimanje, nije uništavanje svetinja, nije suzbijanje vere… Pravda je mogućnost izbora, pravda je sloboda.
Zapadne hijene znaju da sa njima nema pravde i da Srbin to jasno prepoznaje. Sigurno je da čista pravoslavna duša nikad ne bi izabrala prljavštinu i mrak zapada, zato nam i ne dozvoljavaju da biramo. Svesni su da nam iz sećanja ne mogu izbrisati poslednju deceniju 20. veka. Znaju da Srbin ne može oprostiti „Milosrdnog anđela“ , „Namernu silu“, „Mrtvo oko“ … Ne zato što neće već zato što nema prava da gazi po svojima.
„Ko kupuje orahe, ne ceni ih po ljusci nego po jezgru.“ Sveti vladika Nikolaj Velimirović
Srbin sluša savete svojih svetih a zna da je jezgro čoveka duša. Svetosavcu je poznato da, kakva god odela da obuku hijene sa zapada, ispod njih su isti oni zapadni demoni koji su palili, ubijali, silovali, klali, bombardovali. Ispod tih zapadnih odela se kriju upravo oni posle kojih kad god i gde god da se pojave srpski narod decenijama vida rane. Vremenom su samo usavršili metode pa sada i kada prestanu sa direktnim vojnim dejstvima i bombardovanjem, ubijanje Srba ne prestaje. Ono se samo nastavlja kroz kontaminirano zemljište koje su zasipali svojim bombama sa osiromašenim uranijumom. Narod primoran nastavlja tiho da izumire.
Uvek je zapad pokazivao čvrstu odluku i politiku ka Srbima kad god i gde god da se nalaze. Uvek se jasno stavljajući na stranu neprijatelja srpskog naroda zapad je nedvosmisleno pokazivao da mu je krajnji cilj istrebljenje svetosavskog naroda sa ovih prostora. Da se ne vraćamo na Prvi i Drugi svetski rat ili vreme još pre toga, vratimo se na period kojeg smo i sami svedoci. Poslednju deceniju prošlog veka i prostor bivše Jugoslavije u trenutku njenog raspada. Mogli smo tada jasno da osetimo zapadnu pravdu. Gde god bi srpska vojska pokazivala svoju nadmoć uključivale bi se NATO snage, jasno se svrstavajući na stranu naših neprijatelja. Menjajući tako ishod rata u korist onih koji su se trudili da istrebe sve što je srpsko.
Onda kada su videli da ni svesrdno potpomognuta naoružavanjem sa zapada Hrvatska ne može da ostvari vojnu nadmoć nad Republikom Srpskom Krajinom (RSK), otpočeli su vazdušni udari Severoatlanskog saveza novembra 1994. Prva meta na udaru je bio aerodrom Udbine, narednih dana nastavljeno je sa bombardovanjem u okolini Krupe, Otoke i Dvora. Naravno sve je to bilo sinhronizovano sa akcijama Hrvatskog veća odbrane (HVO), takozvane regularne Hrvatske Vojske (HV) i Armije Bosne i Hercegovine (ABiH) odnosno njenog 5. korpusa iz Bihaća. Zapad je bombardujući RSK nedvosmisleno pokazao kako izgleda njihova pravda.
Nastavljeno je zatim sa bombardovanjem i na području Ripča, Krupe, Drvara, Petrovca u Republici Srpskoj (RS). Svoje „dobre“ namere prema Srbima pokazali su i 1995. god. kada je NATO gađao centre veze, radare, PVO sisteme, repetitore i komandna mesta pomažući zločinačku akciju HV „Oluju“. Danas je Hrvatska članica NATO-a i to je potpuno sa njihove strane razumljivo jer se radi o prijateljskim vojskama, ali Srbima tamo sigurno nije mesto. Svetosavci znaju šta se krije ispod ljuske tih trulih zapadnih oraha. 30. avgusta 1995. godine, posle lažnih optužbi Srba za pijacu Markale, u dva časa i dvanest minuta počelo je NATO bombardovanje RS. Tom prilikom na položaje VRS NATO avijacija bacila je ukupno 1.026 bombi, ukupne težine od preko 10.000 tona. Da sve ovo nije bilo slučajno govori i sam naziv akcije „Namerna sila“. Ta namerna sila je namerno koristila tada, kao i 1999. prilikom bombardovanja Srbije, radioaktivnu municiju. Kao i u slučaju Srbije i prilikom bombardovanja Republike Srpske zapad je koristio svoje licemerno objašnjenje za upotrebu radioaktivnih bombi. Objašnjavali su oni tako „nevino“ i naivno da je to samo zato da bi se „Srbi doveli za pregovarački sto“.
Umesto tog pregovaračkog stola zapadni demoni su po prostoru Hadžića, Vogošća, Ilijaša, Jahorine, Pala i Bratunca sve do 14. septembra zasipali Republiku Srpsku osiromašenim uranijumom. Samo na Bratunačkom groblju četiri godine nakon toga sahranjeno je preko 400 ljudi od kojih je većina bolovala od nekog karcinoma. Istovremeno sa „Namernom silom“ započela je i akcija „Mrtvo oko“ koja je za cilj imala onesposobljavanje protivvazdušnog sistema odbrane VRS. Obe ove akcije započete su samo dvadesetak dana nakon pada RSK i jedini pravi razlog za njih jeste bio slabljenje moći VRS i pomoć srpskim neprijateljima. Pomoć onima koji su po svaku cenu želeli i otimali tuđe.
Tako dolazimo i do operacije „Saveznička sila“ (u narodu poznatije kao „Milosrdni anđeo“) i 1999. god. kada NATO ponovo otvoreno staje na stranu srpskih neprijatelja otimajući svetu srpsku zemlju Kosovo. Ovim činom se ujedno i zauvek svrstao u srpske neprijatelje bez mogućnosti da se to promeni. Možda su mogli da pogreše u mišljenju o tome kakvi smo mi ljudi, možda bi za to mogli da traže oprost od Gospoda ali za otimanje i uništavanje svete zemlje oprost sigurno neće dobiti.
Mogu da budu kivni što smo ih prepoznali, samo ne smeju da zaborave da pored tolikog njihovog truda to i nije bilo teško. Uporno i svesrdno su se trudili da nam pokažu ko su. Nisu valjda pomislili da su sem što nas tiho ubijaju zračenjem uspeli njime da nam izbrišu i pamćenje. Ako su to stvarno pomislili, prevarili su se, za tako nešto moraće da smisle nešto mnogo jače i efikasnije. Nešto što ljude pretvara u poslušne zombije bez duše.
Samo i tada moraju da znaju da to mogu samo sa onima koji nemaju vere, dušu ispunjenu verom ne mogu da zavaraju. Ta svetosavska duša nikom neće dozvoliti da joj sruši snove, jer niko od tih zlotvora nije ni učestvovao u njihovom stvaranju. Pogotovo to nećemo dozvoliti onima koje smo odavno prepoznali. Ako se pozivaju na to da im je neko obećao našu Otadžbinu to mogu da zaborave, jer Srbija je sveta zemlja i o njoj takvi ne mogu ni da govore.
Izvor: Fond strateške kulture
