Pravda

Piše: Ivan Ristić Međutim, zapadnjačka navika da identična neuspela rešenja primenjuju u delovima sveta sa dijametralno različitim problemima, ideološkim obrascima, političkom kulturom, religijom itd. potvrđuju se i u slučaju krize na istočnoj obali Mediterana. Ipak, dejtonski scenario koji bi na srednji ili dugi rok rešio krizu na Levantu nije realan zbog najmanje nekoliko razloga. Ti razlozi su usko vezani za karakter sirijskog konflikta i infrastrukturu rešenja primenjog u smeru okončanja građanskog rata u BiH. Novouspostavljeni pregovarački proces ne nudi rešenje za ekstremističke organizacije Al Nusra front i Islamska država, koje kontrolišu ogromne teritorije u Siriji. Asad i njegovi saveznici su jedini iskreni borci protiv ekstremista, dok tzv. Slobodna sirijska vojska nema ni volje ni snage da se bori protiv onih sa kojima deli dobar deo ideoloških postulata. Eventualno ojačavanje tzv. „umerene opozicije“ strane međunarodnog faktora bilo bi bacanje resursa u bunar, koji pritom posredno mogu dospeti u bilo čije ruke i izazvati kontraefekat. Jedino rešenje za njihovo uništenje je široka međunarodna koalicija. Međutim, od posebnog je značaja ukazati na činjenicu da pomenute ekstremističke grupe nijednom spoljnom faktoru nisu prve na listi prioriteta. SAD navodni rat protiv ID koristi kao izgovor za održavanje ekvilibrijuma na terenu u korist ekstremista, dok je Rusima prioritet očuvanje Asada u sedlu i time mogućnosti da presudno projektuju sopstvene spoljnopolitičke interese na Levantu. Asadov ključni protivnik su umerenije islamističke opcije, pa je ID daleko niže na listi ruskih prioriteta. Sa druge strane, Saudijska Arabija, njeni zalivski saveznici i Turska posredno ojačavaju ekstremiste sa ciljem konačnog svrgavanja Asada i uspostavljanja kalifata. Dejtonski scenario u ovom slučaju, dakle, ne nudi rešenje problema, već samo dodatni impuls legitimitetu ekstremistima, koji priželjkuju Erdogan i kraljevska porodica u Rijadu. Konfederalni model za Siriju po uzoru na BiH je neodrživ da se postigne trajni mir niti zadovolje ičiji politički apetiti. Dejtonska struktura ima svoja ograničenja teritorijalne i institucionalne prirode koja u Siriji ne bi mogla da zadovolje apetite zaraćenih strana. Konfederalni model je pre osnov za produbljivanje postojećih podela nego za njihovo prevazilaženje. Ukoliko bi se formirala predominantno sunitska kompaktna teritorija u centralnoj Siriji, koja bi povezivala Tursku i Jordan, katarski gasovod bi bio moguć, čime bi bile ostvarene ambicije atlantista i samim tim urgožen ruski bazični interes u regionu. Kurdska autonomija je za Tursku smrtna opasnost, dok SAD teže da istisnu Rusiju sa obale Mediterana i time spreče kompletiranje šiitskog luka u nastajanju. Takođe, ovakav model bi u najvećoj meri zamrznuo stanje na terenu, a ne bi pružio rešenje za goruće probleme, posebno za Al Nusru i ID. Turska i zalivske monarhije prećutno podržavaju ove grupe, dok se Rusija i Zapad makar deklarativno slažu da za njih nema mesta u budućem sirijskom ustrojstvu. Sa institucionalne tačke gledišta, implementacija dejtonske strukture nije realna jer bi nametanje rešenja u kome postoji centralna vlast sa minimumom nadležnosti kao u BiH omogućila samovolju konfederalnih jedinica, pa bi u svakom momentu postojalo de facto pravo veta za svaku od zainteresovanih strana. To nikome nije u interesu. Jedina mogućnost za okončanje konflikta je pronalaženje modela za participaciju svih oružanih grupa osim onih najekstremnijih, uz ostanak osnova institucija sistema i Asada na vlasti. Ukoliko bi takav dogovor bio postignut, jedina „dejtonska“ karakteristika bi bio njegov međunarodni karakter. Poučeni bosanskim iskustvom, nešto manje je verovatno ozbiljnije međunarodno uplitanje u dalju izgradnju institucija i postavljanja sistema na zdrave noge. Postizanje konačnog rešenja suštinski ometa nepostojanje konsenzusa oko temeljnih pitanja o karakteru rata unutar Sirije i na međunarodnom planu. Neslaganja oko prirode rata (spoljna agresija ili građanski rat), legitimiteta sirijskog režima (pozivanje na legitimitet iznutra, njegovo osporavanje spolja) i opozicije (demokratska opozicija ili teroristi) suštinski otežavaju čak i samo dovođenje strana za pregovarački sto. Do relativno skoro Asadova pozicija je bila prilično neizvesna. Međutim, sinhronim delovanjem ruske avijacije i sirijske armije na kopnu iskristalisale su se kompaktnije teritorije pod kontrolom sirijske armije, neposredna opasnost ne preti više Damasku, dok Alep, kao srž oružane pobune, u svakom momentu može da bude odsečen od lanaca snabdevanja neophodnim potrepštinama. Situacija na terenu, dakle, diktira neminovnost učešća Asada u daljem mirovnom procesu i njegovu legitimnost kao faktora bez koga se ne može. Takođe, Asad će pod kombinovanim ruskim i zapadnim pritiskom morati da prihvati legitimitet određenih grupa koje ratuju protiv njega i sa njima pregovara. Naposletku, nedostatak legitimiteta svih strana u sukobu bi bio krunisan nametanjem konstitucionalnog rešenja spolja, nezavisno od volje sirijskog naroda. Postizanje konačnog rešenja za Siriju ometaju dijametralno suprotstavljeni interesi zaraćenih strana i njihovih proksi saveznika. Kurdski zahtev za visokim nivoom autonomije unutar Sirije je noćna mora za Ankaru, koja će se svim raspoloživim sredstvima truditi da onemogući prerastanje snaga Kurdske narodne odbrane u ozbiljnog institucionalizovanog faktora. Stvaranje kurdske „države u državi“ ojačalo bi izgovore Erdogana za višedimenzionalnu intervenciju na teritoriji Sirije. Ruski interes je vazdušnom intervencijom ostvaren. Alavitski deo mediteranskog primorja je bezbedan, a samim tim i luka u Tartusu i vazduhoplovna baza u Latakiji, koju koriste Rusi, o čemu svedoči i povlačenje najvećeg dela vojnih snaga iz Sirije. Logičan sled je da Asadova ambicija da čitavu teritoriju Sirije vrati pod direktnu kontrolu u ovom trenutku nije realna. Evropska unija zbog efekata migrantske krize, koji se na nju prelivaju, ima dramatično pojačan interes da se uključi u proces pronalaženja rešenja za Siriju. Međutim, ona niti ima objektivnih mogućnosti, niti je sposobna da efektivno deluje izvan okvira koji definišu SAD. Izrael je izuzet iz pregovora i u medijima je predstavljen kao oaza mira u trusnom području, dok je na terenu ozbiljno involviran i u kritičnim momentima je različitim sredstvima usmeravao sukob u smeru koji odgovara zvaničnom Tel Avivu. Bez uključenja Izraela kao ključnog regionalnog igrača u pregovore o daljoj sudbini Sirije, nije moguće pronalaženje adekvatnog rešenja. Primirje je izazvalo nepremostivu podelu među tzv. opozicijom. Interesi svih grupa da najpre sruše Asada doživeli su pukotinu postizanjem primirja i podelu na one koji su spremni na kompromis sa Rusima i one koji to nisu. Pored toga, sunitske kraljevine Zaliva u kojima je vehabizam državna religija se eksplicitno ne izjašnjavaju ko su teroristi protiv kojih se navodno bore. Zone definisane primirjem zaraćene strane posmatraju svaka na svoj način, što pruža izgovor za nastavljanje vojnih operacija i međusobne optužbe za kršenje primirja. Jedini interes koji rasplet usmerava prema kakvom takvom mirovnom rešenju nalazi se na liniji Moskva – Rijad i usko je vezan za rast cena nafte, koji je od obostranog interesa. Dogovor će zavisiti od prioriteta jedne i druge strane u kontekstu naftno-gasnih interesa. Ne treba imati bilo kakvu dilemu da će Vašington težiti da osujeti bilo kakav oblik dogovora svog saveznika i arhineprijatelja. Dugotrajna nestabilnost, masovna razaranja, izbegli i interno raseljeni čine da se Sirija kreće u smeru neuspele države, a okončanje sukoba nije ni blizu kraja. Karte su ruskom intervencijom izmešane u neposrednu Asadovu korist, a posredno pogoduju interesima Rusije i šiitskog faktora. Međutim, teškom mukom postignuto primirje Zapad i njegovi saveznici u Zalivu koriste za pregrupisavanje svojih pulena na terenu i njihovo ojačavanje. Neodrživost trajnog rešenja za sirijsku krizu po ugledu na Dejton, dakle, proizilazi iz dijametralno suprotnih interesa sukobljenih strana i njihovih sponzora, odsustva konsenzusa po bilo kom pitanju koje je vezano za oružani sukob i početak pregovora, nepostojanja rešenja za ekstremističke grupe, kao i iz nemogućnosti primene bosanskog modela usled različitih objektivnih okolnosti na terenu. Kako bi se sirijska kriza raspetljala i zemlja trasirala na put okončanja konflikta, potrebno je pronaći kompromis na više nivoa, i to kako među faktorima unutar Sirije, tako i inostranim. To se, međutim, u ovom trenutku čini kao nemoguća misija. Izvor: Pravda