Ako su dosledni – hoće. Jer, isto rade kod nas, na prostoru bivše Jugoslavije, već četvrt veka. I ne samo kod nas… Da ne rade, verovatno nevini životi ne bi sada padali u Briselu, juče u Parizu, sutra ko zna gde… Ili bi bar izgledi za to bili mnogo manji.
Pri tome, nemaju nikakvo poštovanje prema našim žrtvama terorizma. Naprotiv. Naše žrtve su, po njima, ako ne "agresori" ili "uljezi", a ono bar žrtve "pravedne osvete potlačenih". Zato im se groblja mogu nekažnjeno rušiti ili skrnaviti, njihove ubice puštati na slobodu, njihovi sunarodnici proterivati sa vekovnih zemalja. S druge strane, pređašnji teroristi mogu, preko noći, da navuku odela i kravate i postanu "državnici", ili u najmanju ruku "pregovarački partneri". Jer oni su se, jelte, samo borili za svoja i prava svog naroda, i sva sredstva su bila legitimna – od sečenja glava do vađenja organa iz živih ljudi. To je, dabome, samo bilo "vođenje politike drugim sredstvima" pa je, stoga, prelaz u "respektabilnu" politiku maltene samo pitanje stila. Tako su Alija i sin, Tači i Haradinaj napravili karijere.
Ali tako su, uz aktivno učešće i bogato sponzorstvo vodećih zapadnih država, i marginalizovani oni umereni, odnosno normalni elementi u njihovim narodima koji su mogli da ih povedu na put koji se ne bi završio u ratnoj nesreći. Tako je potisnut Fikret Abdić, koji sigurno ne bi vodio BiH u jednostranu, nasilnu secesiju. Tako je od strane Amerikanaca Alija ohrabren da ne prihvati mirovni plan na koji su pristali Srbi u BiH, iako je on podrazumevao nezavisnu BiH bez države-u-državi kakva je danas Republika Srpska. Tako je podstican, još pre pojave Tačija, Rugovin uporni, falš-gandijevski secesionizam, koji je u startu odbacivao institucionalna rešenja, učešće na izborima i vodio neposredno u terorizam. Terorizam koji je podržan NATO bombama, prvo po Republici Srpskoj 1994. i 1995, a zatim po SR Jugoslaviji 1999. Terorizam „dobrih“ terorista.
Bombardovali su posle i Sadama Huseina, zbacili ga i ubili, napravivši novi rasadnik terorizma. Od tada, a prošlo je skoro 13 godina, Irak ne zna za mir, a Iračani su skoro svakodnevno žrtve terorizma. U Sadr Sitiju, većinski šiitskom predgrađu Bagdada, 28. februara ove godine su dvojica bombaša-samoubica na motorciklima ubili 73 a ranili preko 100 ljudi. Da li je iko u Evropi tog dana proglasio žalost, da li se iračka zastava projektovala po nekoj javnoj zgradi, ili bar na Fejsu ili Tviteru? Da li je neko rekao, napisao ili tvitovao "e suis Sadr City"? Da li je tada francuski premijer patetično proglasio da je "Evropa u stanju rata"?
U zemljama "najuspešnijeg mirovnog projekta u istoriji čovečanstva" (da, neko je to jednom stvarno izgovorio), a pogotovo glavnim ratnim huškačima Francuskoj i Engleskoj, ne bi trebalo da prođe dan a da ne bude istaknuta, u znak solidarnosti, libijska zastava, zbog svakodnevnog užasa u koji se život u toj zemlji pretvorio posle "humanitarne intervencije" i Gadafijevog ubistva 2011. Ali Libije se dekadentne briselske elite uglavnom sete tek kad se užasnu na pomisao migrantskog cunamija koji iz tog pravca preti zemljama EU. I, naravno, nafte koju bi da (pre)otmu od doskoro "dobrih" tamošnjih terorista.
Sirija i stotine hiljada mrtvih otkako se krenulo u rušenje Asada pomoću "dobrih" terorista? Koga za nju u strukturama vlasti EU briga osim, opet, kada poplava migranata zapreti da previše ustalasa uspavano javno mnjenje ili kad, eventualno, zatrebaju određeni visoko obrazovani a jeftini stručnjaci? I, naravno, kao još uvek teoretski moguću trasu gasovoda iz Katara ka EU, kojim bi se doskočilo Rusima.
Ulice Brisela su bile skoro puste posle bombi na aerodromu i u metrou, kao što su i ulice drevnog Konstantinopolja bile puste posle nedavnog terorističkog napada tamo. LJudi se boje da izađu. Mada nisu ni približno egzistencijalno ugroženi kao Srbi u enklavama na Kosovu i Metohiji, na koje niko u tim, i drugim prestonicama koje su priznale "kosovsku nezavisnost", ni ne pomišlja – osim u kontekstu opšteg stava da su tu svoju sudbinu nekako "zaslužili", što kao pripadnici "agresorskog naroda", što kao nepopravljivi rusofili. Dakle, Srbe progone "dobri" teroristi i njihovi simpatizeri, dok su zapadnjaci i Erdoganova "demokratska" Turska žrtve – "loših" terorista. Važi…
Za žaliti je sve nevine, koji su uvek glavne žrtve, kao i običan narod, koji ne zna šta se tačno dešava, niti ko mu je stvarni neprijatelj. Ali, u kabinetima vlasti Brisela, Londona, Vašingtona, Berlina, Pariza – nevinih nema. I tamošnji pozivi na borbu su lažni. Kad ćemo znati da nisu? Kada se budu videli konkretni rezultati tamo gde su sami to seme zla zasejali.
Neka pitaju srpske veterane te borbe iz 1990-ih, koje su bombardovali bombama koje i dan-danas seju smrt, kako se to radi. Uz prethodno izvinjenje, obeštećenje i povlačenje priznanja terorističke tvorevine na jugu Srbije, čišćenje terorističkih enklava u BiH, skidanje hipoteke lažnog "genocida" sa Republike Srpske. I, naravno, na prvom mestu – a pogotovo pošto im treba to tržište i taj gas – neka se obrate Rusiji, čije je strpljenje skoro bezgranično. Čak i kad su oni u pitanju.
Naravno, sadašnje zapadne elite nisu spremne ni na šta od ovoga. Naprotiv. Spremni su da ovu, kao i svaku drugu krizu koju su suštinski sami izazvali ili joj kumovali, iskoriste u svoje svrhe. Da se (re)militarizuju, unesu dodatni strah u populaciju i pojačaju već totalitarni nadzor nad njom. A u našem, srpskom slučaju – eto povoda za povećanje "interoperabilnosti" sa NATO u (navodnoj) borbi protiv terorizma. Naravno, onog "lošeg".
Mi kao narod nemamo obavezu da u tome učestvujemo, sve dok se i terorizam koji se protiv nas vodio i vodi, kao i njegovi rezultati, na isti način ne okarakteriše.
Izvor: Fond strateške kulture
