Piše: Boris Stepanov Erdogan odbija da se potčini glavnom rukovodiocu za NATO, američkom predsedniku Baraku Obami. U Vašingtonu su već progovorili da domaćin Bele kuće Erdogana vidi kao luzera i autoritarnog rukovodioca koji definitivno odbija da iskoristi svoju ogromnu armiju kako bi se Siriji obezbedila stabilnost. Sve radi obrnuto. Turska vojna lica ne samo da se bore protiv sirijskih Kurda, već se i „ukopavaju“ samo nekoliko stotina metara od granice unutar Sirije. Radeći po principu „puzeće ekspanzije“ Redžep Erdogan hoće da okupira deo sirijske teritorije i da je očisti od Kurda. To je prvo. Drugo – ne sme da se isključi mogućnost da će Ankara zahtevati podelu Sirije po „kiparskom scenariju“. Od 1974. godine Turska je okupirala severni deo Kipra i na toj teritoriji je samoproglašena „Turska Republika Severnog Kipra“. 42 godine konflikt sa Kiprom stvara velike probleme ne samo u odnosima Ankare i Nikozije već i u odnosima unutar Evropske unije, jer je Republika Kipar njen član. Ni NATO ne može da utiče na Turke. Oni posluju po Kipru i uopšte ne obraćaju pažnju na naredbe vojnog rukovodstva Alijanse. Očigledno, savremeni turski političari su odlučili da ponove „uspešno iskustvo“ svojih predhodnika. Ako su uspeli na Kipru, zašto ne bi pokušali da taj „kiparski uspeh“ danas učvrste.Nikada nije dovoljno teritorije, a Ankara odavno mašta da od Sirije otkine komad njene bogate zemlje. U SAD-u, Evropi i NATO-u odavno znaju da je turski vojni budžet svake godine sve veći, da je turska flota najjača na Crnom moru, a armija najbrojnija na starom kontinentu. Bez rezervista ona broji 410.500 ljudi. To su zvanični podaci iz 2015. godine. U turskoj rang-tabeli načelnik Generalštaba zauzima četvrto mesto posle predsednika zemlje, predsednika vlade i premijera. Očigledno je da je ta „izvanredna četvorka“ toliko osetila svoju „snagu“ da nimalo ne vodi računa o svojim šefovima iz Brisela i Vašingtona. Osim Sirije, Ankara zamahuje i prema severu Iraka. Jasno je i zašto: i tamo žive Kurdi. Ankara je dugo ubeđivala ceo svet i svoje najbliže susede da je Turska mirna, neutralna zemlja koja se integrisala u savremeni demokratski svet. Kao, ona jeste islamska republika, ali ona nema nikakve konflikte u regionu: ni sa Sirijom, ni sa Irakom, pa ni sa Kurdima. I svi su srećni verovali i Erdoganu, i njegovim kolegama. Turci su uspavali budnost i Brisela i Vašingtona. Ali se ispostavilo da su i Erdogan i Ahmet Davutoglu najobičnije neoosmanlije. Postoji nasleđe predaka, koje im je ostavila Osmanska imperija. Postoji nasleđe predaka, i to ne sme da se zaboravi. I čim se ukaže mogućnost – znalački treba da se iskoristi. I Ankara je tako počela ekonomski da osvaja bivšu teritoriju Osmanske imperije. Sada se odlučila za vojnu snagu. Erdogan se uporno deklariše tako, da Turska nije samo lider panislamizma, već panislamizma kao naslednika kalifata. Eto to je suština ideje savremenih Turaka. Za sada oni ne uspevaju da povrate nekadašnje posede, ali postepeno osvajaju teritorije susednih zemalja. Po komadić, po malo, ali se Osmanska imperija obnavlja. Da li Evropa to shvata? Najverovatnije – ne, pošto je već prihvatila da Erdoganu podari još 6 milijardi evra i da joj ubrza prijem u EU. Merkelova očigledno nije baš pazila na časovima istorije. A pedesetak godina posle sadašnjice može da se desi da umesto Evrope postoji veliki turski kalifat. Ta varijanta ipak nikako ne sme da se isključi.
Izvor: Fond strateške kulture
