Za decu koja su rasla devedesetih NATO bombardovanje bilo je najduži letnji raspust, a za njihove roditelje mnogo šaputanja i strepnje koju su krili od najmlađih. Ovu rečenicu nisu mogli.
"Gradski centar za obavestavanje, pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd, pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd", govorio je čuveni Izrael. Govorile su svojim zvukom i sirene širom države.
Deca devedesetih godina nose mutna sećanja na silazak u sklonište praćena zvukom "šizele", sirene koja je nekako uvek vrištala u najnezgodnijem trenutku. Pamte maratone crtanih filmova, solidarnost komšija, poneko vatreno krštenje i preletanje svetlećih tačkica preko neba. Pamte detonacije, probijanje zvučnog zida i refren one propagandne pesme "Volimo te, otadžbino naša". Pamte razaranja i koncerte na trgovima. Pamte detinje, gotovo naivne strahove i strepnje. Dobro je dok pamte. I dok nedužne koji su izgubili živote u tom bezumlju nikada ne zaboravljaju. Izvor: 24 sata
