Pravda

Duboke kade s poklopcima u podrumu Instituta za anatomiju u Strazburu liče na sanduke za zamrzavanje, ali i danas, kao i pre 70 godina, služe za seciranje leševa. S jednom značajnom razlikom.

Počev od oktobra 1941. Anatomski institut "Rajhsuniverziteta Strazbur" vodio je anatom i profesor medicine August Hirt. Međutim, za razliku od današnjih stručnjaka za medicinu, Hirt nije čekao da stignu tela umrlih od posledica bolesti ili nesreće, već je lično naređivao ubijanja: u obližnjem koncentracionom logoru "Nacvajler" ljudi su, po njegovom nalogu, ubijani u gasnim komorama.

Od kada je Hirt 1944. pobegao iz oslobođenog Strazbura, nakon čega su iz pomenutih kada izvučeni i sahranjeni ostaci 86 žrtava, o institutu kruže glasine. U vitrinama i na policima medicinske zbirke navodno se još čuvaju uzorci izvađeni iz tela jevrejskih zatvorenika. Jedan od bivših članova Instituta navodno ih je pre 40 godina video među teglama s delovima tela i deformisanim fetusima. Francuski lekar i novinar specijalizovan za medicinu Mišel Sim pozabavio se tim glasinama u svojoj knjizi.

Sim, koji je u Aušvicu izgubio i jednog i drugog dedu, pokušava da shvati šta je ljude nagonilo da zbog eksperimenata doslovno idu preko leševa. Da li su bili bolesno ambiciozni? Mentalno oboleli? Ili su se slepo povinovale naređenjima?

Sim fenomenu pristupa analizirajući životni put osam nacističkih lekara, čije surove zločine opisuje do najsitnijih detalja - pozivajući se na citate iz naučnih izveštaja, suđenja i svedočenja.

Vilhelm Bajglbek je imao zadatak da poveća izglede za preživljavanje oborenih nemačkih pilota koji su pali u more. Većina bi umrla od žeđi pre nego što bi ih našli.

Za "eksperimente s morskom vodom" Bajglbek je doveo 40 Roma iz Buhenvalda u Dahau. Prisiljavao ih je da piju morsku vodu: čistu, sa dodatkom arome ili nakon što je iz nje izvađena so.

Drugi nacistički lekar, pripadnik Luftvafea, govorio im je: "Znate li, uopšte, šta je to žeđ? Poludećete, mislićete da ste u pustinji i pokušavaćete da oližete pesak sa zemlje".

Rezultati ovakvih eksperimenta bili su predvidljivi. Morska voda izvlači tečnost iz organizma. Bubrezi, creva i jetra otkazuju i telo dehidrira.

U roku od nekoliko dana, žrtve bi počele da se previjaju u grčevima. Preklinjali su da im daju vodu. Jedan od učesnika eksperimenata izjavio je na suđenju lekarima u Nirnbergu:

- Bili smo ludi od žeđi i gladi, ali lekar nije imao milosti, bio je mrtav hladan.

Bajglbek je na suđenju tvrdio da su se ispitanici dobrovoljno javili i da je postupao po naređenju. Osuđen je na 15 godina zatvora. Presuda, međutim, nije ugrozila njegovu karijeru. Nakon prevremenog oslobađanja 1951. nastavio je da radi kao lekar i vodio je Odeljenje interne medicine u jednoj bolnici u Nemačkoj.

U austrijskom logoru "Mauthauzen" životom i smrću gospodario je Aribert Hajm. Bolesti i epidemije rešavao je tako što je ubzravao smrt logoraša.

Zbog toga je brzo stekao nadimak "Dr Smrt". Postao je opsednut brzinom ubijanja: dok je žrtvama ubrizgavao injekcije benzina ili otrova u srce, u ruci je držao štopericu.

Serija sadističkih eksperimenata imala je cilj da odgovori na pitanje: koliko dugo čovek može da preživi bez jetre, bubrega, srca?

"Koljač iz Mauthauzena" je slabim i bolesnim logorašima bez anestezije vadio organe od vitalnog značaja. Na njegovom operacionom stolu od oktobra do novembra 1941. umrlo je najmanje 240 ljudi. NJegovi asistenti logoraši kasnije su svedočili o njegovim surovim zahvatima, ali "Dr Smrt" je posle rata pobegao u inostranstvo.

U ženskom logoru Ravensbrik, dr Herta Oberhojzer davala je smrtonosne injekcije bolesnima i onima koji joj se nisu dopadali. Na suđenju je izjavila da je samo želela da im olakša smrt, što je potvrdio i njen bivši pretpostavljeni Karl Gebhard, po čijem nalogu je birala, anestezirala i mučila logoraše: "Oberhojzerova se uvek plemenito i s mnogo dobrote odnosila prema bolesnima".

Oni bi se, međutim, razboleli tek pošto bi im smrskali noge, a rane inficirali stafilokokama i streptokokama. Nigde drugde u "Nemačkom rajhu" žene nisu mogle da rade kao hirurzi.

Za žrtve Here Oberhojzer njeni "zahvati" bili su beskrajno mučenje, bolovi nepodnošljivi. Čim bi rane zarasle, ponovo bi bili "operisani": drugi, treći, šesti put. Mnogi su umrli od tetanusa, sepse, gubitka krvi, gangrene.

Nacistički lekari su na suđenju uvek iznova ponavljali da je nevina, a krivicu za zločine pripisivali režimu. Istraživanje Herte Oberhojzer, govorili su, imalo je jedan jedini cilj: unapređenje nauke. Ova žena je kasnije radila kao pedijatar.

Na institutu u Strazburu su donedavno poricali da imaju uzorke delova tela i organa koje je August Hirt četrdesetih godina prošlog veka pripremio za svoj "Muzej nestale jevrejske rase". Sim je, međutim, našao svedoka. Krajem 60-tih godina, dr Uci Bonstajn došao je na Institut za anatomiju u Strazburu, gde su mu pokazali orman u kome su se nalazile tegle s natpisom "Jevrejin". Za Bonštajna i Sima nije bilo dileme ko je ispisao etikete.

- Tvrdnje da se na univerzitetu ili institutu nalaze ostaci jevrejskih žrtava, kao što tvrdi Mišel Sim, naprosto nisu tačne - izjavio je predsednik univerziteta Alen Berec 2015, ubrzo nakon objavljivanja knjige.

Šest meseci kasnije, devetog jula 2015, lekar i istoričar Rafael Toledano na istom institutu otkrio je tegle, kojih navodno nikada nije bilo.

U njima su se nalazili uzorci kože i sadržaj želuca i creva jednog čoveka. Na etiketi je pisalo da pripadaju Menahemu Tafelu, jednom od 86 Jevreja koje je Hirt ubio za svoj muzej. Tafelovi ostaci sahranjeni su u okviru komemoracije na groblju u strazburškoj četvrti Kronenbur. Izvor: Blic/Špigl