Pravda

Francuska je dva puta uložila veto na zahtev Velike Britanije da postane članica tadašnje EEZ – 1963. i 1967. godine. Članstvo Velike Britanije u EU je video kao opasnost nazvavši Gordog Albiona „trojanskim konjem“ SAD, ali je takođe naveo jake političke i ekonomske razloge za svoje protivljenje. Tvrdio je još tada da je priroda britanske ekonomije nekompatibilna sa idejom jedinstvenog evropskog tržišta. De Gol je bio svestan ubeđenosti britanskog javnog mnjenja u sopstvenu superiornost koja će zauvek predstavljati prepreku da britanska vlada (bila ona laburistička, bila torijevska) prenese suverenost na nadnacionalnu evropsku vladu. Ta samouverenost nije, mora se reći, bila toliko neosnovana, imajući u vidu stepen unutrašnjeg razvoja britanske demokratije, nezavisnosti sudstva i činjenicu da na ostrvu nije bilo diktatora još od Olivera Kromvela do danas. Britanska imperija „gde sunce nikada ne zalazi“ je do Drugog svetskog rata gospodarila većim delom planete i kao takva sigurno nije mogla da stekne osećaj inferiornosti u odnosu na svoje kontinentalne partnere. Zaista, bilo je teško 1950. godine naći opravdanje zbog čega bi vlada NJenog veličanstva pod laburističkim premijerom Klementom Atlijem prihvatila Šumanovu ponudu da se priključi Evropskoj zajednici za ugalj i čelik i da na taj način pristane da ograniči svoju viševekovnu demokratiju neizabranim briselskim birokratama. Osim, naravno, razloga da će time sebe izolovati od ostatka Evrope i da će im onda jedini način stvaranja iluzije o sopstvenoj grandioznosti biti uteha oličena u govorima Vinstona Čerčila o moralnoj superiornosti nasleđa ljudi sa „engleskog govornog područja“, pod čime podrazumeva Magna kartu, Deklaraciju prava, Habeas korpus akt, suđenje porotom, anglosaksonsko pravo i čak američku Deklaraciju nezavisnosti. Dakle, potpuno je jasno da će Velika Britanija prirodan nastavak imperijalnog osećaja nadmoći mnogo lakše negovati (ali i lečiti) ukoliko nekako uspeh SAD u dominaciji međunarodnim odnosima predstavi kao i deo svog uspeha ali i kao deo neprekinute linije razvitka svoje političke kulture. U takvom poretku, EU ne deluje previše obećavajuće naročito ukoliko Evropu vodi nemačko-francuska osovina ili bolje rečeno samo Nemačka u poslednjih deset godina. Zašto je onda Velika Britanija uopšte i htela kasnije da uđe u EU? Zato što ne može sebi da dozvoli da bude izolovana iz jedinstvenog evropskog tržišta jer bi time svojoj ekonomiji nanela ogromnu štetu. Ipak, kada se pogleda spisak rezervacija gde Velika Britanija ne učestvuje zajedno sa ostalim državama, može se osnovano postaviti pitanje: Koja je razlika ako VB izađe iz EU u odnosu na sadašnji njen status? Danas Britanija nije u „Šengenu”, nije deo Evrozone, nije potpisnica Pakta stabilnosti i razvoja koji limitira fiskalni deficit na tri odsto; takođe je odbila da potpiše Povelju EU o osnovnim ljudskim pravima, a takođe ne primenjuje pravo EU iz oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (u našem narodu poznatije kao poglavlja 23 i 24). Dogovor EU i Dejvida Kamerona ukoliko bude odobren na junskom referendumu označio bi dodatna odstupanja u oblasti migracione politike, socijalnih davanja i zaštite finansijskih privilegija londonskog Sitija. Pitanje je onda zašto uopšte i žele da budu članica EU, naročito kada znamo da mogu biti deo jedinstvenog tržišta i bez članstva kao što je slučaj sa Norveškom? Jedan od razloga je taj što Velika Britanija sebe vidi kao poreski raj i što na taj način predstavlja nelojalnu konkurenciju u odnosu na druge evropske države. Ukoliko multinacionalna kompanija danas ima sedište u Britaniji, porez na dividende njenih akcionara i porez na dobit biće ravan nuli. Evropska komisija je 2015. godine napravila „crnu listu“ poreskih rajeva gde se najveći broj teritorija odnosi na egzotična ostrva koja su pod suverenitetom britanske krune (Kajmanska ostrva, Devičanska ostrva, Bermudska ostrva, Gernzi, Ostrvo Men itd). Osim pravljenja „crne liste“, EU nije predvidela nijednu sankciju protiv ovih poreskih rajeva, što ne treba da čudi imajući u vidu nepostojanje istih protiv Luksemburga posle izbijanja afere „Lux Leaks“. Velikoj Britaniji je dakle dozvoljeno da izabere šta joj se sviđa sa „švedskog stola“ dok istovremeno može da bude poreski raj za evropske kompanije. Britanskim političarima se zaista nema šta zameriti, ali se može postaviti pitanje drugim evropskim liderima zašto tako nešto dozvoljavaju, naročito kada se može unapred videti da će mnoge druge države pratiti britanski primer. Odlična trgovina za Kamerona, moglo bi se reći. Samo što će on teško moći naći odgovor za pitanje koje će mu zagovornici „bregzita” poput Borisa DŽonsona postaviti: „Ukoliko je Britanija ekonomski prosperirala izuzimajući sebe iz ključnih politika EU zašto onda ne bi potpuno napustila celu EU kada je to očigledno put ka sopstvenom razvoju?“ Izvor: Politika