Pravda

Iscrpljeni borci su postrojeni na malenom ostrvu Lazaret, posle čega su saveznički sanitetski oficiri izvršili trijažu. Vitalno ugroženi vojnici upućeni su na Vido, tada kamenito obližnje "ostrvo zmija" kako su ga zvali Krfljani. Prve poljske bolnice na ostrvu Vido improvizovali su Francuzi i u njima su smešteni, uglavnom, najmlađi regruti koji su prepešačili težak močvarni teren između Drača i Valone. Tupi zvuci ledenih kiša koji su danima bez prestanka spajali nebo sa šatorskim krilima, kamenjem i morskom pučinom pratili su egzodus jedne generacije. Preminuli borci su u početku sahranjivani u plitkim kamenim grobnicama u blizini obale. Tako je nastalo prvo groblje na Vidu sa 1.200 srpskih vojnika i civila. Kasnije, kada više nije bilo moguće sahranjivati na taj način, beživotna tela iz barki francuskog sanitetskog broda Sveti Franja Asiški prepuštana su dubinama Jonskog mora. Tako je nastala "plava grobnica", verovatno najpotresniji trenutak celokupne srpske istorije. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije dobio je nalog da na ostrvu Vido izvrši reorganizaciju saniteta. O stanju koje je zatekao zapisao je:
"Tu, u tom jadu, prikupljen kao u žiži odigravao se u minijaturi ceo tragizam naše zemlje. Tu su u predsmrtnom buncanju i stenjanju drhtali i treperili svi najnežniji bolni fibri čovečije duše. Tu su uz buncanja i stenjanja o selu i kući nestajali, jedan za drugim, svi koje je strašna sudbina bacila u ovaj pakao." U predvečerje Drugog svetskog rata LJubomir Davidović je opisao scenu kada je kao ministar prosvete i crkvenih dela obišao Vido: "Prvih dana, samo prvih dana, bolesnici su ležali po zemlji na svežoj slami. Obilazili smo ih svakog dana. Strah od gladi bio je veći od straha od smrti. Glad je kosila Albanijom, bojali su je se i na Krfu. Trebovanje za hleb,za tain, bilo je najveća dragocenost. Uzimali su po tim trebovanjima iako ga nisu mogli ni smeli jesti. Organi za varenje bili su propali. Lečili su ih davanjem vode u kojoj je kuvan pirinač." Na ostrvu su se poput munja širile glasine da je masovno stradanje rezultat infekcije. Doktor Stanojević je opovrgao te sumnje i kao uzrok smrti naveo takozvani „ratni proliv." Smanjena otpornost izmučenog organizma, nervno rastrojstvo i nekvalitetna pijaća voda i ishrana vodili su naglom gubitku tečnosti iz organizma, što je uzrokovalo smrt. Odsustvo temperature kod većine pacijenata, nalaz na obdukcijama i podatak da niko od sanitetskog osoblja nije oboleo su činjenice koje su po svemu sudeći davale za pravo šefu srpskog saniteta. Najveće srpsko groblje izvan Srbije istog trenutka je dobilo svoj poetski spomenik. Podigao ga je tada tek dvadesetčetvorogodišnji pesnik Milutin Bojić. I sam potpuno skrhan posle prelaska Albanije posmatrao je kako se tela njegovih vršnjaka polažu iz francuskih barki. „Plava grobnica", patriotska poema lišena svake mržnje i osvetoljubivosti, ostala je do danas najuverljivije svedočanstvo tragedije jedne generacije. U nedostatku kvalitetne medicinske i tehničke opreme srpski sanitet je ispoljio na Vidu izuzetan smisao za improvizaciju. Francuzi su bili zadivljeni dovitljivošću srpskog personala u borbi sa nesrećom. Improvizovane su poljske bolnice, kuhinje, ognjišta. Krajem februara, trud i požrtvovanje iznad granica ljudskih moći doneo je rezultat, pomor na Vidu je zaustavljen. Budući da nije vođena precizna evidencija o broju žrtava, nije moguće utvrditi koliko je srpskih boraca okončalo svoj put na dnu Jonskog mora. Na osnovu nekih zapisanih podataka i svedočenja, izvesno je da je preko 5. 000 vojnika i civila sahranjeno na način nezabeležen u svetskoj istoriji ratovanja. Pred kraj Velikog rata mitropolit Dimitrije održao je nad vojničkim grobljem opelo. Tom prilikom prorekao je: "Ostrvo Vido postaće za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište srećnijih naraštaja." Milutin Bojić je svoju zbirku nazvao "Pesme bola i ponosa". Danas, stotinu godina kasnije, desetine hiljade hodočasnika posećuje ostrvo sa gotovo istim prožimanjem ta dva naizgled suprotstavljena osećanja, bola i ponosa.
Grčka reč za bol je - ponos. Izvor: RTS