Pravda

Piše: Zoran Ćirjaković "Mi i danas živimo sa zlom genocida i s onima koji su ga izvršili. Pričati o pomirenju i povjerenju bez pravde je nemoguće", rekao je povodom izricanja presude Radovanu Karadžiću Amir Kulaglić, jedan od pokretača inicijative za formiranje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima na prostoru bivše Jugoslavije. Ali – to mnogima neprihvatljivo "ali" i ovde je ključna reč, preduslov uvažavanja realnosti koje nikada nisu crno-bele – pravda ume da bude ne samo slepa, već i zaslepljujuća, prepreka na teškom putu u bolje i mirno sutra. "Neprirodno mi izgleda da imate presudu protiv tadašnjeg kompletnog političkog rukovodstva RS, a da u isto vrijeme tvorevina koja je to uradila i dalje postoji", zaključio je Suad Kurtčehajić iz Foruma bošnjačkih intelektualaca. Genocid je veoma klizava kvalifikacija, nažalost, ne samo zato što čini da se žrtve koje nisu žrtve zločina, koji je tako uokviren, praktično ne računaju. To nikad ne treba gubiti iz vida, skup zločina koji od 1944. godine zovemo genocid danas ima i redovno ignorisano naličje – on nije potencijalno državotvorni zločin samo iz ugla" zajednice izvršilaca", već je, u eri humanitarnih intervencija i okupacija, to postao i iz perspektive "nacije žrtava". Diskurs genocida ima i dve veoma opasne posledice. Prva je da ukida građanina i tera nas da razmišljamo isključivo u kategorijama etničkih zajednica. U senci genocida, u Bosni i Hercegovini mogu postojati samo tri naroda, koji odavno žive u odvojenim svetovima, čak i onda kad se oni prividno preklapaju u gradovima kao što su Stolac, Novi Travnik ili Brčko. Zato je i kvalifikacija iz presude Karadžiću antibosanska – sem u slučaju da reč Bosna treba da bude pretvorena u drugo ime za bošnjačku nacionalnu državu. Ona predstavlja još jedan ekser u kovčeg klinički mrtve građanske države. "Sada samo pričamo o Bošnjacima, Hrvatima, Srbima, nema više građanskog diskursa, nema ništa o građanima", izjavio je povodom presude Srđan Vuletić, režiser koji je preživeo opsadu Sarajeva. Druga, možda još gora posledica, jeste da je genocid depolitizujuća kvalifikacija, savršena alatka za skidanje životnih pitanja s dnevnog reda i njihovo zamenjivanje žrtvama kao argumentom svih argumenata. Lančana serija presuda u kojima se pominje genocid zakiva politiku u Bosni ne samo za nacionalno već za najmračnije stranice nacionalne istorije. Na njenu moć da ućutkuje i diskvalifikuje oponente oslanjao se Slobodan Milošević da bi konsolidovao svoju vlast, na nju odavno igraju i bošnjački lideri, koji vole da veruju da predstavljaju suštu suprotnost verovatno najgoreg vođe u srpskoj istoriji. Štaviše, smatram da je jedna od najvećih grešaka i tragični aspekt socijalističkog "suočavanja" sa zločinima počinjenim u Drugom svetskom ratu bila činjenica da je u multinacionalnoj Jugoslaviji upotrebljena nesrećna reč genocid, tada sasvim sveža i još nevina kovanica izvedena iz tragičnog iskustva jednog drugog naroda, koji od tada ne živi zajedno s pripadnicima nacije iz koje su dolazili izvršioci. Ali, za razliku od Jevreja i Nemaca, Bošnjaci, Srbi i Hrvati nastavili su da žive ili pomešani ili jedni uz druge. To čini da slogan "nikad više" u Bosni uvek podrazumeva da govorimo o "nama". Zato je genocid ovde podmukla reč koja daje legitimitet preventivnom ili korektivnom "još jednom". NJena primena osudila je i nekadašnju SFRJ i današnju Bosnu na egzistenciju pod stegom opake prošlosti i politiku s nultim zbirom – šta mi izgubimo, oni će dobiti. To su neki od ključnih razloga zašto je sve izvesnije da se zapadno od Drine u budućnosti, u suštini, neće brojati glasovi, već leševi. „Mirna Bosna” više teško da može biti istinski demokratska jer su građani sada i sudski podeljeni na žrtve i zločince, koji imaju nacionalnost. Sve su manje zamislivi bilo kakav kompromis i prava politika. Samo, manje ili više pristrasni, strani prokonzul može da obezbedi nastavak dejtonskog mira, koji je haškim presudama, praktično, preimenovan u primirje. Koliko je Bosna ostala krhka, svedoči činjenica da je reč o zemlji koja se plaši rezultata popisa stanovništva. Na primer, ne bi predstavljalo iznenađenje da oni pokažu da je "srpski" Beograd više multietnički od "multietničkog" Sarajeva, kojim tokom prethodne dve decenije mira nisu upravljali Karadžićevi "genocidni klonovi", već bošnjački političari, "dobri nacionalisti", koji su se u ratu, navodno, borili za građansku Bosnu. Haški sudovi oživeli su i revalorizovali moćnu alatku koja je decenijama služila za prikrivanje i pojeftinjavanje zapadnog kolonijalizma – podelu na "dobre" i "loše" nacionaliste. Štaviše, pokazalo se da nisu bili u pravu oni koji su tvrdili da će "naš" haški tribunal predstavljati presedan. Mada neoimperijalna pravda koju je inaugurisao nije postala globalna već krajnje selektivna. Haški i ini međunarodni krivični sudovi zavisni su od finansijske, institucionalne i obaveštajne podrške i infrastrukture zapadnih sila. Zato su njihova dozirana pravda i fluidno pravo rezervisani za neomiljene balkanske nacionaliste i druge "loše momke", koji, skoro bez izuzetka, imaju crnu ili braonkastu boju kože. Ovi instant sudovi predstavljaju alatku manje skupog projektovanja zapadne moći i nastavka primene stare politike dvostrukih standarda, efektno ušminkane "brigom za ljudska prava", a ne trijumf prava ili pravde za žrtve. Zato ne treba da čudi ni da je Bosni u Hagu presuđeno da mora da robuje prošlosti. Nažalost, reč genocid u ovoj nezakrpljenoj zemlji legitimiše čak i najstrašnija pitanja – da li će biti sledećeg i ko će u njemu biti žrtve koje se računaju. Ne želim da sugerišem da će ona postati aktuelna u bliskoj budućnosti, niti da je neki novi rat neizbežan, ali teško je na duge staze biti veliki optimista kad je reč o zemlji u kojoj se mir, od Dejtona do danas, nije pomerio ka samoodrživosti. Ratni zidovi samo su se preselili u bosanske mozgove. Snažno podrivši dejtonsku, najbolju moguću od svih "loših" verzija Bosne, neoimperijalni sudovi su ovu krhku državu pogurali ka klackalici između podele i "Bošnjakije". Pretegne li neka od te dve vizije, ne treba se čuditi ako taj tektonski poremećaj bude praćen državotvornom strategijom koja spada u rubriku "još jednom". Iako zvuči kao vremenska odrednica, "nikada više" je ovde nešto sasvim drugo. Da bi ovaj zavodljivi, humani krik bio nekvalifikovan, da bi stvarno zauvek ostao bez nacionalnosti, on pretpostavljala ili razdaljinu ili istorijski kompromis. Prvi deo, tragičnu lekciju iz geografije koja se lažno predstavlja kao istorija, u dvadesetom veku su, nažalost, učili i Srbi i Bošnjaci. Nadajmo se da ni jedni ni drugi neće morati da je prolaze još jednom. Druga mogućnost, miran izlazak iz začaranog kruga blizine i stradanja, pretpostavlja potvrdu istorijskog dogovora – jasnu reafirmaciju Dejtonskog sporazuma. Kvalifikacija, ponovljena i u presudi Karadžiću, čini da ovaj miran politički put postane još teže zamisliv. Nažalost, Bosna i Hercegovina nastaviće da životari na veoma krhkim temeljima – ojačanim samo pritajenom, ali i dalje čeličnom rukom pravih, zapadnih gospodara njenog rata i mira. Izvor: Politika