Pravda

Piše: Aleksandar Mezjajev Činilo se da je predmet Artman odavno zaboravljen. Podsećamo da je F. Artman odbila da plati kaznu zbog otkrivanja poverljivih informacija u njenoj knjizi “Svet i kazna”, pa je bila osuđena na sedam dana zatvora. Već posle toga kad je kazna bila zamenjena lišavanjem slobode, Artmanova je pokušala da pođe na plaćanje. U svom pismu upućenom MTBJ Artmanova je saopštila da je tribunalu poslala broj svog računa iz banke i predložila tribunalu da sam podigne potrebni novac. Međutim, komičnost ovog predloga, pogotovo posle zamene novčane kazne zatvorskom, bila je očigledna. Ipak Artmanova je dobila bezuslovnu podršku od strane vlade Francuske koja je uputila pismo u tribunal sa odbijanjem da postupi po zahtevu MTBJ o hapšenju i njenoj predaji tribunalu. Francuske vlasti su izjavile da u njihovoj nadležnosti nema pravnih osnova za izvršenje zahteva tribunala. Izgledalo je da se niko više ne seća Artmanove. Možda je tako mislila i sama Artman. Međutim, stvar je dobila neočekivani obrt. Radi čega je Artman doputovala u Hag? Izgleda da je ona želela lično da uzme učešće u pirovanju protivnika Radovana Karadžića, kako bi proslavili presudu čije je proglašenje trebalo da se održi dva sata kasnije. Kako saopštavaju neki izvori, Artman je direktno sa trga upućena u Ševeningen, u zatvor MTBJ. Tamo je ona bila smeštena odvojeno od ostalih optuženika i stavljena je pod celodnevni prismotr. Pokušaji advokata F. Artman da promene zatvorske uslove nisu urodili plodom. U zatvoru saopštavaju da je celokupno rukovodstvo tribunala otišlo na proslavu katoličkog Vaskrsa i da će sve žalbe advokata sa zadovoljstvom razmotriti posle praznika. Treba istaći nekoliko zanimljivih detalja oko svega što se odigralo. Kao prvo, vest o hapšenju Artmanove nije stiglo iz MTBJ, nego iz Međunarodnog rezidualnog mehanizma krivičnih tribunala (MRMKT), koji se međutim nalazi u zgradi MTBJ. Artman je zaboravila da je predsednik MRMKT Teodor Meron, koji je bio u sastavu Žalbenog veća koje je izreklo presudu o zameni novčane kazne na zatvorsku. MTBJ ćuti. A sajt MRMKT trijumfalno je postavio informaciju o hapšenju Artman, nazvavši je “osuđenom”. Kao drugo, treba istaći simbolično poklapanje datuma. Nema sumnje da izricanje presude R. Karadžiću upravo 24. marta – na dan početka bombardovanja Jugoslavije od strane NATO pakta – nije slučajno. Posebno kada imamo u vidu da su u Pretresnom veću bila dvojica sudija iz zemalja-članica NATO pakta. No, takođe treba istaći i poklon F. Artman koja se na Vaskrs našla u haškoj tamnici. Međutim, najvažnije što pada u oči – jeste teatralnost svega proizašlog. Teško je sebi predstaviti trijumfalnije hapšenje kako bi se čak i u zatvoru pribavila sebi naklonost. Nije bilo nikakve potrebe da se izriče presuda u zagušljivoj sali od 100 mesta. Jedini cilj dolaska na čitanje presude jeste – svečano hapšenje pred kamerama. Takođe nije bilo nikakve potrebe ni za “demonstriranje” mržnje prema Karadžiću na trgu pred tribunalom. Osim jednog: skupiti kamere za hapšenje Artmanove. Treba priznati da je profesionalni propagandista Artman blistavo odigrala svoju predstavu. Mnogi su poverovali u realnost svega što je proizašlo. Tu je i “živi štit” od “žrtava” Karadžića, koje su stale u zaštitu svog idola, tu su i grubi policajci, i zatočeništvo na svetli religiozni praznik… Interesantno je pitanje, zašto je Artman uopšte “idol”? Odgovor je očigledan: samo zato što je ona počela da širi informaciju o navodnim dokazima krivice Slobodana Miloševića koji postoje u tribunalu ali koji se skrivaju (na primer, stenogrami zasedanja Vrhovnog Saveta odbrane Jugoslavije). Kasnije su stenogrami publikovani i u njima nisu nađeni nikakvi dokazi krivice rukovodstva Jugoslavije. Ali za propagandne ciljeve to nije važno, jer dezinformacija Artmanove (tačnije, onih snaga koje su je izbacile u prvu liniju medijskog fronta) i nisu sračunate na one koji su u stanju pročitati hiljade stranica stenograma, nego na one koji slušaju petominutne emisije evro-novosti. Artman je takođe saopštila o tome da vlade niza zapadnih zemalja nisu htele da uhapse R. Karadžića i R. Mladića, iako su znale za mesto njihovog skrivanja. Sada je teško reći radi čega je organizovan ovaj spektakl sa hapšenjem. Vreme će pokazati šta stoji iza ove predstave. Uzroka može biti nekoliko. Kao prvo, Artman je rešila da malo zaradi. Novac koji je dobila od knjige “Svet i kazna”, koji je dobio dobru reklamu uz pomoć tog istog tribunala, već je potrošen, a nove knjige se ne prodaju. Pokušaji Artmanove da organizuje histeriju čas ovamo, čas tamo, izgleda nisu više zanimljivi. Tako da je moguće da je Artman odlučila da sprovede propagandnu kampanju za prodaju svojih knjiga koje leže na policama. Moguća je i druga varijanta. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini Artman je bila vojni “dopisnik”.  U to vreme “dopisnici” zapadne štampe su bili ljudi iz dobro poznate profesije. Što je ne jednom bilo jasno pokazano na mnogim sudskim procesima, pa tako i na procesu protiv Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Na taj način se ne može isključiti ni mogućnost da je Artman upućena na novu specijalnu operaciju. NJeno sedenje u zatvoru može biti i legendarno pokrivanje i ritualno očišćenje za zvanični povratak na međunarodnu arenu. Međutim, sada govoriti o realnom smislu svega što se desilo još je rano. Moguće su i druge varijante. Glavno je to da su nas naterali da budemo gledaoci predstave. Videćemo šta je pripremljeno za drugi čin. Izvor: Fond strateške kulture