Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Međutim, oslobođenje Palmire od strane sirijske vojske uz rusku vazdušnu podršku je iz zvaničnog Pariza, kao i Vašingtona i Londona,propraćeno – gromoglasnom tišinom. Da se slušao zvanični Pariz, Palmira i pomenuto nasleđe čitavog čovečanstva bi i dan-danas bili pod vlašću terorista. Još početkom januara ove godine je tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Loran Fabijus, uoči nastavka mirovnih pregovora u Ženevi, izjavio: „Treba, naravno, pregovarati sa Damaskom, ali prethodno treba da se zaustavi bombardovanje“. Francuski i britanski ambasadori pri UN su 10. februara zajednički pozvali Rusiju da prestane sa vazdušnim napadima na teroriste. Zatim je sledećeg dana i sam Oland ponovio poziv: „Tražim da akcije Rusije prestanu“, rekao je francuski predsednik. Više nego šizofreno, s obzirom da je isti Oland 26. novembra 2015. odnosno samo 13 dana posle terorističkih napada u Parizu koji su odneli 130 života – pozvao na stvaranje „velike koalicije“ za borbu protiv Daeša. I to baš u Moskvi, gde je doputovao da se sastane sa Vladimirom Putinom: „Naš neprijatelj je Daeš, Islamska država, koja ima teritoriju i resurse, tako da moramo da stvorimo veliku koaliciju da bi udarili na te teroriste“, junačio se tada Oland. Naravno, ta prividna šizofrenija je za javnost. I Francuska je, poput svojih anglo-američkih partnera, radila na promeni režima u Siriji. Rišar Labevijer, bivši glavni urednik Radio frans enternasionala, konstatovao je da je Francuska ignorisala opoziciju unutar Sirije koja je želela dijalog sa Asadom: „Jedina opozicija koju Francuska priznaje je opozicija koju većinom podržava i finansira Katar i sirijski ogranak Muslimanske braće“. Drugim rečima, Francuska je, zajedno sa celim političkim Zapadom, koristila teroriste ili radikalne islamiste radi promene režima. Kao i u bivšoj SFRJ i SRJ, kao i u Libiji, Obali Slonovače, Sudanu, Egiptu… Svuda gde je moguće. To odavno nije novost. Olandovo slikanje sa Putinom je na prvom mestu urađeno za potrebe domaćeg pi-ara, koska bačena ogorčenoj i uznemirenoj francuskoj javnosti. A i radi onoga što je još ostalo od francuskog međunarodnog prestiža. No, jedan francuski zvaničnik, doduše sada već bivši, uspeo je ipak nedavno da izjavi i nešto što je relevantno. Radi se o već pomenutom Loranu Fabijusu. Kada je 10. februara ove godine najavio svoju ostavku, iskoristio je priliku da izrazi žaljenje što Amerikanci nisu poslušali. Francusku i pokrenuli vazdušnu agresiju, pardon intervenciju, protiv legalne sirijske vlade u avgustu 2013: „Ostaje žaljenje što svet nije pratio francuski stav“, usput optužujući „Ruse i Irance“ za „saučesništvo“ u „užasavajućim brutalnostima“ Bašara Asada u Siriji, pa čak i za delovanje Daeša (!). Još zanimljivije, Fabijus je samo nekoliko dana kasnije, kao glas razočaranih neokolonista, u radio intervjuu za francuski Europe 1 okvalifikovao Obamino odustajanje od bombardovanja Asadovih snaga u avgustu 2013, na osnovu optužbi da je sirijska vojska koristila hemijsko oružje u borbi protiv pobunjenika, kao „tačku preloma“ – u svetskim odnosima. Fabijusov stav je, za potrebe uvek-ornog-za-intevencionizam NJujork tajmsa, dodatno artikulisao Fransoa Hajsburg, predsednik Međunarodnog instituta za strateške studije u Londonu, doslovce poredeći odustajanje od napada na Siriju 2013. sa „austrougarskim anektiranjem Bosne 1908“, koje je „pripremilo scenu za Prvi svetski rat“. Po Hajsburgu, Obamino odustajanje od intervencije u Siriji „predstavlja jednu od onih prelomnih tačaka u istoriji, gde se vidi pomeranje moći“. Time što je odbio da „osnaži crvenu liniju“, Obama je, po Hajsburgu, naneo „ogromnu, možda nepopravljivu štetu“ američkom kredibilitetu: „Postupio je tako zato što nije hteo da izvede vazdušne udare. Uhvaćen je na delu, u aktu vrhovne slabosti“. Prema Hajsburgu i Fabijusu, u sapatničkom tumačenju NJujork tajmsa, Obamino odustajanje od intervencije u Siriji imalo je globalne posledice, npr. u „ruskoj aneksiji Krima“. Tako je Obamina „slabost“ protumačena u „mnogim prestonicama, ne samo u Parizu, kao najniža tačka američke moći i uticaja“. Hajsburgu i Fabijusu ni malo ne smeta to što optužbe da je Asad koristio hemijsko oružje nikad nisu dokazane, čak i po priznanju DŽejmsa Klapera, Obaminog direktora Nacionale obaveštajne agencije SAD. Uostalom, setimo se Račka. Naravno, intervencionisti ne bi bili to što jesu kada bi se tek tako predavali, pa tako i Hajsburg: „Sledeći američki predsednik će morati vrlo brzo da pokaže – u okolnostima koje bi radije izbegao da je mogao – da je ovo bio Obamin, a ne američki momenat“. Drugim rečima, dok ližu svoje rane zbog oslobođenja Palmire od vlasti terorista i sanjaju o pobedi Hilari Klinton, zapadni globalisti poručuju Putinu i Rusiju: Siriju vam nećemo oprostiti! Izvor: Fond strateške kulture