Pravda

Piše: Ivan Ristić Često se govori o konkretnim političkim potezima na operativnom nivou, dok se u strateškoj ravni suštinski srpski interes ne nazire. Evroatlantska integraciona euforija u regionu je u dramatičnom opadanju, dok se na površinu zbivanja postepeno vraćaju stari animoziteti i „kosturi iz ormara“. Opasnosti po Srbiju dolaze iz pravca migrantske krize, efekata ekonomske krize, kao i nerešenih problema proizašlih iz ratova 90-tih godina. U skladu sa novim okolnostima, neophodno je sagledavanje nove realnosti i razvijanje strategije da se iz gotovo nemogućih okolnosti izvuče što veća dugoročna korist za Srbiju i srpski narod. Polazna osnova za novi srpski politički kurs trebalo bi da se bazira na četiri ključne tačke: spoljnoj politici, ekonomiji, sistemu bezbednosti i mekoj moći. Svima mora da bude jasno da spoljna politika nikad nije rezultat samo naše volje i našeg delanja, već suštinski zavisi od spoljnih faktora i geopolitičkih procesa na planetarnom nivou. Ona je determinanta unutrašnje politike. Sve naše rasprave o unutrašnjim političkim pitanjima su bespredmetne ukoliko iza njih ne stoji pouzdana spoljna politika. Presudan faktor ostvarenja naših interesa i jedini zalog za budućnost je održanje spoljnopolitičkog ekvilibrijuma i vešto balansiranje, jer je jasno geostrateško određenje u ovom trenutku pogubno. Srbija mora da balansira u okviru definisanih „crvenih linija“, privlači diversifikovane strane investicije, razvija saradnju sa Rusijom na svim drušvenim poljima i, naposletku, traži precizno definisanu podršku za ostvarenje svojih ambicija kada se za to steknu uslovi. U situaciji u kojoj je Srbija, a koja podrazumeva neraskidivu ekonomsku vezanost za zemlje EU, veliki pritisci Zapada moraju se istrpeti i ustupke je u datim okolnostima neophodno praviti. Međutim, ustupci ne bi smeli da izađu iz u okvira definisanih granica i sa što manje pretrpljene štete. U kontektstu reagovanja na spoljnopolitičke uticaje, taktika sitnih ustupaka, dok međunarodne okolnosti ne dozvole jasno opredeljenje u skladu sa našim interesom, mora biti osnova našeg delovanja. Kada sveobuhvatna politika sankcija prema Ruskoj Federaciji bude počela da doživljava krah i kada cene nafte pokažu znake oporavka, to će biti signal da se stvari za Srbiju kreću u pravom smeru. Međutim, bez obzira na neminovnost „točka istorije“, jasno je da Srbija ne može da miruje i čeka, već mora aktivno da kreira sopstvenu spoljnu politiku. Osnovna osa projekcije spoljnopolitičkih interesa mora biti usmerena na region, i to dvostruko – sa jedne strane, kroz konstruktivne odnose u smeru razvijanja ekonomske saradnje i saradnje sa institucijama EU, što treba da bude slika za spolja; sa druge strane, kroz uticaj posredstvom sredstava meke moći i zaštite konkretnih interesa i prava srpskog naroda u regionu. Pametna i uravnotežena spoljna politika mora da dovede do samostalne i razvojno orijentisane unutrašnje. Nijedan od ostalih faktora nije održiv bez održive ekonomije. Srbija se suočava sa dramatičnim ekonomskim problemima, i njihovo rešavanje nije moguće na kratak rok. Upravo zbog toga je potrebno postavljati zdrave temelje sistema za budućnost, a, paralelno s tim, razvijati ekonomske grane koje najbrže mogu da daju blagotvorne rezultate po društvo – poljoprivredu, energetiku, turizam i informacione tehnologije. Pomenute sfere je neophodno razvijati jer postoji ogroman potencijal, solidna startna pozicija i nisu potrebna ogromna ulaganja kao u nekim drugim sferama. Četiri navedene privredne grane bi poslužile različitim ciljevima – organska poljoprivreda u smeru obezbeđenja vitalnih resursa za opstanak stanovništva i kao ključni faktor u borbi protiv GMO; energetika kao strateški resurs značajan za celokupnu ekonomiju, povećanje izvoza i razvoj države uopšte; turizam jer zahteva minimalna ulaganja, a pritom donosi ogroman novac i doprinosi strategiji meke moći; informacione tehnologije kako bi se održao korak i vremenom smanjivala dramatična razlika između Srbije i razvijenih zemalja u tehnološkom smislu. Na nivou javnih finansija potrebna je strategija za kreiranje realnog privrednog rasta, koji može kroz različite moalitete da podstakne politike usmerene na rast nataliteta i kreira sredstva za pomoć ugroženim Srbima u okruženju. To je moguće uz jasnu strategiju privrednog rasta, razvojno orijentisanu fiskalnu politiku, kreiranje bankarskog sektora, koji će biti na usluzi privredi za razliku od postojećeg, kroz pravnu sigurnost i pojednostavljenje procedura, kao i kroz kreiranje i unapređenje razvojnih komponenti ekonomskog sistema po uzoru na najrazvijenije zemlje sveta. Kako bi Srbija od sredstva za potkusurivanje sitnih geostrateških interesa postala ozbiljan regionalni igrač, neophodan je snažan bezbednosni sistem. Srbija se štetnim činjenjem dobrog dela postpetooktobarskih vlasti našla u zapadnoj sferi uticaja. Ona nije moćna kao ranije, ali je višedimenzionalno prisutna i izvući se iz njenih čeljusti neće biti lako. Preduslov za ostvarenje bilo kog od navedenih ciljeva je snažna obaveštajna služba, koja bi se iz vladinog „informativnog servisa“ transformisala u regionalnog „kreatora igre.“ Ona mora biti oslobođena stranih uticaja ili postavljena na temelje u kojima bi oni bili svedeni na najmanju moguću meru, profesionalna i beskompromisno patriotski orijentisana. Takođe, od posebnog je značajna njena vojna komponenta u vidu VBA i VOA. Sa druge strane, jačanje borbene gotovosti i odbrambenih kapaciteta se u liberalnim medijima pretežno percipira kroz ratnu prizmu, što je potpuno pogrešno. Snažna armija služi kao faktor odvraćanja i kao jedini pravi zalog za mir. Jačanje oružanih snaga i snaga bezbednosti uopšte zahteva ogromna ulaganja, ali nema nikakvu alternativu, i sa tim se mora početi što pre, koliko god da košta. Jedna od osnovnih komponenti ozbiljne spoljnopolitičke strategije je meka moć. NJeno delovanje značajno ometa nedefinisanost događaja iz bliske prošlosti, nedostatak razumevanja savremenih međunarodnih odnosa i nerazumevanje potrebe da se naše vrednosti, ideje i identitetske karakteristike projektuju u okruženje u kome imamo interese. Osnova delovanja u sferi meke moći mora biti sprečavanje daljeg rastakanja srpskog nacionalnog bića kroz ideološke i različite druge podele. Srpsko shvatanje razlika mora biti utemeljeno na načelu „Srbin je mio ma koje ideologije bio“. Kroz strategiju meke moći neophodno je projektovati višedimenzionalan uticaj kroz dve grupe poruka – za unutrašnju i spoljašnju upotrebu. Na unutrašnjem polju je potrebno jačati patriotsku svest kroz medije, dokumentarni i obrazovni program, preko društvenih mreža i kroz različite oblike događaja na koje državne institucije imaju uticaja, a sa osnovnim ciljem da se postepeno u meri u kojoj je moguće postisne poguban korpus onih zapadnih antivrednosti koje već dve i po decenije satiru srpsko društvo i kulturu. Na spoljašnjem planu je neophodno na regionalnom nivou raditi na dekonstrukciji kreirane percepcije događaja iz nedavne prošlosti; na širem planu je potrebno kreirati novu sliku Srbije kao destinacije poželjne za odmor, provod i strane investicije. Meka moć ne košta više od gubitaka prosečnog javnog preduzeća jer samo „pakuje“ već postojeće spontano nastale prednosti našeg društvenog modela i projektuje ih na precizno definisane ciljne grupe. NJen cilj mora biti, sa jedne strane, kreiranje novog imidža Srbije kao važnog regionalnog geostrateškog igrača, a, sa druge strane, dekonstrukcija njene percepcije kao ključnog krivca za građanski rat u bivšoj Jugoslaviji i perfidno nametanje njenog ideološkog obrasca u kulturno i lingvistički srodno okruženje. Prirodno okruženje za širenje meke moći koje je gotovo u potpunosti neiskorišćeno i mnogobrojni potencijali u oblasti popularne kulture, sporta, nauke i drugih sfera ukazuju na potencijal koji postoji u ovom kontekstu. Kako bi se pomenuti ciljevi ostvarili, neophodno je paralelno delovanje više činilaca – državnih institucija, medija, unverziteta, privatnog sektora, lobi grupa, uticajnih pojedinaca itd. Kako bi strategija razvoja države dala rezultate, neophodno je postaviti najmanji zajednički sadržalac za sve političke faktore, odnosno crvenu liniju preko koje se ne ide – priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, narušavanje dejtonskog statusa RS, nedozvoljavanje GMO hrane u Srbiji, i sličnih oblasti koje se tiču opstanka države i zaloga za buduće generacije. Sve one koji ne prihvate ovakvu minimalnu agendu za opstanak Srbije treba na sve raspoložive demokratske načine diskreditovati i staviti u poziciju nelegitimnosti sa aspekta vitalnog nacionalnog interesa. Karakteristike svih navedenih procesa moraju biti postepenost i okrenutost ka više polova moći. Postepeno ali sigurno povlačenje evrointegrativne mantre iz medija, nazivanje NATO agresije pravim imenom i suprotstavljanje mitomaniniji koja zvaničnom Beogradu nameće krivicu za ratove u bivšoj Jugoslaviji su razlozi za optimizam. Međutim, potrebna je ozbiljnija dvostruka igra i dovoljno državničke mudrosti da bi srpski brod sa što manje oštećenja prošao kroz buru na globalnoj geopolitičkoj pozornici, koja tek dolazi. Od vitalne je važnosti biti svestan aktuelnog istorijskog trenutka i u skladu s tim trezveno donositi odluke. Na geopolitičkoj mapi sveta odvija se reformatiranje gigantskih razmera po obimu, a po dubini ne manje značajno od pada Berlinskog zida. Posle sto godina promašaja, stranputica i stradanja, nema mesta za dalje greške, jer nas svaka sledeća može koštati opstanka. Alternative nema, Srbija je jedna. Skrojimo je po svojoj meri. Izvor: standard.rs