Pravda

Pouzdano znam da su tekstovi popalili „lampice“ kako vlastodržcima tako i službenicima NATO u Srbiji jer su u dobroj meri isterani na čistac i to je odlično. Ali nije dobro što su nakon procene situacije i posebno nakon potpisivanja SOFA sporazuma, odlučili da još energičnije, skoro iz dana u dan, kao papagaji ponavljaju navedene mantre i da još ubedljivije prodaju narodu zna se već šta umesto bubrega. NJihova priča je poprimila razmere idolopoklonstva. Ranije nego je planirano došao je trenutak da se „iz rukava“ izvuče krunski argument, pa da vidimo kako će nam to okupacioni namesnici, sa svojim dežurnim timom analitičara, komentatora, tumača i stručnjaka za sve i svašta, objasniti. Ukoliko smo „vojno neutralni“ kako se uporno tvrdi, pitanje je prosto da prostije ne može biti – gde to piše u sledećim strateškim državnim dokumentima mimo kojih se ne sme postupati u državnoj politici u sistemu odbrane:

• Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije,
• Strategija odbrane Republike Srbije,
• Doktrina Vojske Srbije,
• Zakon o odbrani Republike Srbije,
• Zakon o Vojsci Srbije.

Evo odgovora: Ne piše ni u jednom od navedenih dokumenata. Doslovno baš tako. Haj’mo još jednom, ne toliko zbog vlastodržaca, oni to odlično znaju, već zbog one silne opozicije (sa ili bez navodnica) – ne piše ni u jednom od dokumenata i zakona. Znači, tamo ne stoji ni „v“ od vojne, niti „n“ od neutralnosti, ako je reč o tzv. vojnoj neutralnosti. A ako je reč o „neutralnosti“ kao jedino priznatom međunarodnopravnom institutu, takođe nema ni „N“ od neutralnosti. Tačka. I, sada, ide nezaobilazno pitanje: Pa za čije „babe zdravlje“, što bi se narodski reklo, za čiji interes se kunete i u „vojnu neutralnost“ i povremeno u „neutralnost“? Pa kako je moguće da ovako drsko lažete i obmanjujete mučeni narod Srbije, koji nije dužan da poznaje međunarodno (ratno) pravo i strateška odbrambena i vojna dokumenta i zakone? Čemu sve to gospodo ministri, doministri i (osobito) gospodo generali i pukovnici, pa makar vam to bilo naloženo u Garmiš-Partenkirhenu, Jorku, Obergameu, Rimu, Ohaju, Pentagonu, Vajtholu, Monsu…!? Znam da odgovora neće biti, rizik im je ogroman, pa evo da ja ponudim tumačenje – zastupate interese NATO-a, radite tačno prema njihovim instruktažima, sprovodite pakleni plan koji je smišljen pred otcepljenje Kosmeta upravo u organizaciji Alijanse, a koji se tada zvao (kada se prevede na srpski jezik) – podmetni im priču o „vojnoj neutralnosti“ kroz Rezoluciju o Kosmetu kako bi se izbeglo suspendovanje programa Partnerstvo za mir ili kojim slučajem izlazak iz tog NATO projekta. Iz programa koji nam je dokrajčio sistem odbrane i Vojsku i vezao ruke crnje nego ’41. Zato je suludo (a kod nekih i vrlo planski – recimo „opoziciona“ SNP) zahtevati referendum o članstvu u NATO. Zašto? Lepo je pre neku noć premijer Srbije objasnio – niko nas nije zvao u NATO, niti smo mi podneli zahtev. Tačka. I reče istinu nakon ko zna koliko vremena. Nije naš problem članstvo u NATO, jer se u dogledno vreme neće dogoditi iz najmanje dva razloga. Prvi, svesni su šta su radili 1999. godine, a drugo (i ne manje važno), oni nas tamo i ne vide kao Srbiju sa dve pokrajine, zatim sa „Sandžakom“, Vojvodinom i jugom centralnog dela Republike. Inače, da bi uopšte mogli da se kandidujemo za članstvo u NATO, potrebno je da prođemo kroz poseban „trening“, to jest obiman proces ili najpreciznije „mehanizam“, koji ima svoj vrlo stručni naziv – „Akcioni plan za članstvo“ (Membership Action Plan, MAP). To je put koji je različitiji, a aktivnosti intenzivnije od, recimo, našeg sadašnjeg „mehanizma“ – „Individualni akcioni plan partnerstva“, IPAP (Individual Partnership Action Plan, IPAP). Nije zgoreg podsetiti da su sve članice NATO primane nakon ’90-tih u članstvo (odluka samita u Vašingtonu 1999. godine), prolazile kroz navedeni mehanizam, te da se taj proces više godina unazad odvija u: BiH, Crnoj Gori i BJR Makedoniji. Na kraju procesa, sledi zvanični poziv i nakon odluke zemlje kandidata i odluke Saveta NATO, pristupa se potpisivanju brojnih sporazuma ugovornog karaktera. Dilema ne bi trebalo da bude „da ili ne“ u članstvo Alijanse, već „da ili ne“ u „Partnerstvu za mir“.To je NATO program koji nam je lukavo gurnut odmah nakon petog oktobra, njime su nam razbili sistem odbrane, poklopili nas, nametnuli ama baš sve standarde, procedure, pravila, strategije, doktrinu, planove, interoperabilnost i uzjahali kao okupacioni jahači. I nakon krovnog sporazuma SOFA (2014) realizovali ultimatum iz Rambujea u celini. A sada slede borbene operacije po belom svetu, u njihovu korist. Ako već mora referendum (kako ga realizovati u okupiranoj Srbiji?), onda bi trebao da se odnosi na program „Partnerstvo za mir“. Program po kome se nalazimo u evroatlantskom regionu i području, kako doslovno piše u ugovoru koji smo potpisali sa Alijansom („Okvirni dokument“, 2006). Odatle treba izlaziti i to hitno! No, da se vratimo osnovnoj temi – potrazi za „vojnom neutralnošću“ kao istorijskoj prevari NATO „partnera“ čiji program PzM ispunjavamo, i da probamo da je (kao) nađemo. Da vidimo šta se kaže u „Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije“, recimo u poglavlju IV. „Politika nacionalne bezbednosti“, u tački 1. „Osnova opredeljenja politike nacionalne bezbednosti“, gde u paragrafu četvrtom stoji: „Polazeći od uverenja da je nacionalna bezbednost Republike Srbije usko povezana sa bezbednošću regiona Jugoistočne Evrope i kontinenta u celini, Republika Srbija će unapređivati odnose sa članicama EU, kao i članicama i partnerima NATO na osnovama neposredne, bliske i dugoročne saradnje izajedničkog delovanja.“ Ili, da citiramo paragraf šesti iste tačke: „Kroz proces evropskih integracija, Republika Srbija izražava spremnost da izgrađuje kapacitete i sposobnosti sistema nacionalne bezbednosti, u skladu sa standardima i obavezama koje proizilaze iz Evropske bezbednosne i odbrambene politike.“ ‘Ajmo sada na paragraf sedmi: „Pristupanjem NATO programu Partnerstvo za mir Republika Srbija potvrđuje svoje dugoročno opredeljenje da pruža doprinos zajedničkim demokratskim vrednostima i učvršćivanju regionalne i globalne bezbednosti. Republika Srbija naglašava svoje uverenje da je aktivna i sadržajna saradnja svih država Zapadnog Balkana sa državama članicama NATO i Partnerstva za mir, put za trajnu stabilizaciju i napredak ovog regiona.“ Da vidimo šta piše u „Strategiji odbrane Republike Srbije“, u poglavlju 1. „Bezbednosno okruženje“, u tački 1.2. „Regionalno okruženje“, u trećem paragrafu: „Za jačanje evropske bezbednosti posebno je značajan NATO program Partnerstvo za mir, kao širok okvir političke, bezbednosne i odbrambene saradnje i zajedničkog delovanja država članica. U realizaciji ciljeva upravljanja krizama i stabilizacije stanja važna je uloga evropske bezbednosne i odbrambene politike“. Dok u poglavlju 4. „Politika odbrane Republike Srbije“, u tački 4.2. „Osnovni ciljevi i zadaci politike odbrane“, u paragrafu drugom, kao treći cilj po redu je: „Integracija u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture i učešće u NATO programu Partnerstvo za mir.“ A onda sledi objašnjenje kako se popeti na te evroatlantske visine: „Radi dostizanja navedenih ciljeva, realizuju se sledeći zadaci politike odbrane:

• angažovanje u aktivnostima evropske bezbednosne i odbrambene politike,
• angažovanje u NATO programu Partnerstvo za mir, i
• dostizanje interoperabilnosti sa sistemima odbrane država uključenih u NATO program Partnerstvo za mir“

Je l’ treba još citirati? Gde je u ovome „vojna neutralnost“ ili samo „neutralnost“? Zašto tako nešto ne piše? Zbog čega aktuelna vlast pune četiri godine nije izmenila navedena strateška dokumenta koja su usvojena još 2009. godine? Znači, navedene strategije su usvojene „dve jeseni i zime“ nakon podmetnute „vojne neutralnosti“ u vezi koje je, u tački 6. Rezolucije Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji (2007), da paradoks bude veći, predviđen referendum o tom pitanju. Ova vlast je raubovala navedena državna dokumenta pune četiri godine i za to vreme čak dva puta unosila izmene u Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci Srbije. Zbog čega se nisu dotakli „vojne neutralnosti“ ili „neutralnosti“ i ugradili je kao zvanično državno opredeljenje? Nemoguća i od strane NATO i EU zabranjena misija. Oni su nam i pisali navedenu državnu politiku odbrane nakon što su nam razbili taj sistem i posebno Vojsku, prilagođavajući je svojim agresivnim potrebama širom sveta. Znači, prvo su je „reformisali“ do 2007. godine kada su je sveli na sadašnje simbolično brojno stanje ljudstva i borbene tehnike strogo prema njihovim standardima, procedurama i saglasno njihovim ciljevima, a zatim su nam napisali zakone, pa tek onda strategije. Dakle, redosled je bio potpuno (i namerno) obrnut po sva tri pitanja, odnosno aktivnosti. U slobodnim zemljama je sve drugačije – prvo strategije i doktrina, zatim zakoni, pa tek onda reorganizacija ili reforma. Ukoliko ima još uvek onih naivnih (a ima ih jedno pet, šest miliona u zemlji Srbiji), da naglasim po ko zna koji put – nisu se NATO prijatelji tukli sa nama ’90-tih takmičenja radi, već da bi nas okupirali. To je jasno stajalo u ciljevima oružane agresije 1999. godine: (1) poraziti Vojsku Jugoslavije, (2) zaposesti teritoritoriju Kosova i Metohije, (3) izolovati Crnu Goru od Srbije stvarajući uslove za njeno otcepljenje. Kako je moguće propagirati i lažno sprovoditi nešto tako ozbiljno od posebnog državnog značaja, kao što je izmišljena „vojna neutralnost“ a da o tome nema ni slova u Ustavu zemlje, niti u zakonima, kao (i posebno) u navedenim strategijama i doktrini? Moguće je – kvislinški zadaci su beskompromisni. Zato ne bi smele da čude izjave NATO čelnika – koji kao po nekakvoj ubrzanoj traci pristižu u Srbiju – o poštovanju „vojne neutralnosti“ Srbije. Pa naravno da će je „poštovati“, oni su nam je smislili i naložili. Dve važne ličnosti iz tog sveta su nas posetile koliko juče. O onom pre njih, komandantu Vrhovne komande NATO (SHAPE), američkom generalu Bridlavu, već sam pisao, kao i o poseti zamenika komandanta Komande združenih savezničkih snaga u Napulju, general-potpukovniku Leonardu di Marku. Prvi gost minulih dana je predsedavajući Vojnom komitetu NATO, general Peter Pavel. Obratimo pažnju, nedavno je u posetu dolazio i njegov zamenik, general Mark Šisel (onaj koji je srpskim visokim oficirima usred Generalštaba držao predavanje protivu Rusije i Putina!), što je krajnje neuobičajena praksa, kao i intenzitet takvih poseta na tako visokom nivou, i moglo bi se reći diplomatski i vojno potpuno neprimerena aktivnost. U susretu sa načelnikom Generalštaba, zatim sa novim ministrom odbrane, ministrom spoljnih poslova i ko zna sa kime još, general Pavel ističe: „(…) da NATO poštuje politiku neutralnosti koju sprovodi Vlada Republike Srbije. Naglasio je da shvata osetljivost geopolitičkog položaja Srbije i dodao da smatra da je Srbija stub stabilnosti u regionu.“ Dakle, on potencira „neutralnost“ i naglašava „geopolitički položaj Srbije“. Pa, naravno, shvatili su da se Rusija budi i da počinje u vezi sa Srbijom da šalje jasne signale. Te stoga – drž’ se neutralnosti kakva god da je – vojna, aktivna, ovakva ili onakva, svakako izmišljena i upravo od strane njih podmetnuta, kako „medved“ ne bi lupio „šapom“ onako kako može. To što je za „neutralnost“ potrebna jasna državna odluka, a zatim još precizniji državni papir koji se pod obavezno deponuje u Sekretarijatu OUN kao nezavisnom organu, nema veze, ko o tome razmišlja i koga briga. Kao i to što se neutralnost ne proglašava u odnosu na mir i tekuća politička i ekonomska zbivanja na međunarodnoj sceni, već isključivo u odnosu na rat, odnosno oružani sukob – onaj koji je u toku ili koji je najavljen od strane nekih država, još manje je bitno. A baš tako nalažu jedino merodavne i važeće, čuvene Haške konvencije iz 1907. godine, kojima se vrlo precizno reguliše postupanje zvanično neutralnih država u ratu na kopnu i u ratu na moru. Zvanična neutralnost (o vojnoj neutralnosti nema smisla ni zboriti, jednostavno, ne postoji i nije je zabeležila istorija, čak je u suprotnosti sa logikom) nespojiva je sa Partnerstvom za mir, koje je sastavni deo strategije, doktrine i ciljeva NATO saveza. Tako stoji u svim dokumentima – od onog najvažnijeg koji je pravi međunarodni ugovor i naziva se„Okvirni dokument“ koga potpisuju sve članice Partnerstva (Srbija, 2006) preko „mehanizama saradnje“ (podprograma, nivoa, stadijuma, faza…), do različitih sporazuma kao što su SOFA (2014), Bezbednosni sporazum (2008), poverilački fondovi (uništenje ubojnih sredstava i prekvalifikacija – odstranjivanje ratnog kadra) i slično. Pored navedenog, još jedna pretpostavka je posebno bitna i možda najvažnija – zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika EU – regionalne organizacije kojoj se, protivustavno gazeći vlastiti državni suverenitet, priključujemo, evo, već punih 15 godina. Organizaciji koja je (kao i NATO) „izvedeni subjekat“ međunarodnog prava, Srbija kao suverena država i „izvorni subjekat“ međunarodnog prava, dakle mnogo značajniji u međunarodnim odnosima, pre nego smo i ušli u članstvo, na blanko i unapred, predaje suverenitet po svim državnim pitanjima – političkim, odbrambenim, bezbednosnim, ekonomskim, pravosudnim…. Da pomenemo i onog drugog gosta – zamenika pomoćnika ministra odbrane SAD Majkla Karpentera koji je u susretu sa ministrom 'vanjskih dela' Dačićem, ukazao „da njegova zemlja visoko ceni saradnju Srbije sa NATO u okviru Programa Partnerstvo za mir, poštuje stav Srbije o vojnoj neutralnosti i opredeljenje Srbije da sama izabere sadržinu saradnje u okviru tog programa“. Zatim je „obostrano izraženo zadovoljstvo realizovanim projektima pod okriljem programa saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja kao i aktivnostima SAD u pružanju podrške jačanju kapaciteta vojne baze Jug sa ciljem da ona dobije status centra za obuku Partnerstva za mir“. Neka mi neko naučno dokaže šta je „vojno neutralno“ (ili „neutralno“) u onome što je citirano u prethodna dva pasusa? Obratimo pažnju – srpska vojna baza Jug koju nam inače Amerikanci opremaju godinama, postaće Centar za obuku NATO programa Partnerstva za mir! Znači, klasična vojna baza severnoatlantske Alijanse (druga po redu nakon Bondstila) u zemlji Srbiji. Treća će biti ABHO centar u Kruševcu. A sve ostalo ne mora ni da se numeriše – aerodromi, kasarne, čvorišta… Hoće li ruske (buduće) „diplomate“ iz civilnog Humanitarnog centra u Nišu, sve da im i damo taj status koji se ne može niti sme porediti sa statusom pripadnika jednog vojnog saveza, moći da se „igraju“ po bazi Jug? Malo sutra. I čemu onda sva ta buka i galama oko „vojne neutralnosti“? Zato što je vojno savezništvo sa Ruskom Federacijom odavno na stolu. Sa njihove, ruske strane stola. E, to je ta noćna mora koju NATO glavešine i njihovi podanici u zemlji Srbiji moraju odagnati. Kako znaju i umeju. Lažima i prevarama. Kako bi drugačije.

Pročitajte još:

• Ako jedan manastir u srcu Srbije nismo mogli da sačuvamo, kako ćemo onda Srbiju sačuvati?
• Amerika menja dekoraciju Kijeva
• Gorbačova će još generacijama proklinjati i Rusi i Srbi

Izvor: Fond strateške kulture