Pravda

Mnogi politički akteri u Beogradu već su politički mrtvi, sad je najbitnija dilema hoće li im se pridružiti Miloševićev naslednik Ivica Dačić? Piše: Đoko Kesić Život jeste neshvatljivo čudo. Bezbroj je dokaza ovom fenomenu, a to upravo dokazuje i bronzani spomenik na beogradskom Cvetnom trgu, koji je pre nekoliko dana dana svečano otkrio premijer Aleksandar Vučić. Izvajani lik pisca Borislava Pekića, s vidnim cinizmom ali dostojanstveno gleda u svoje političke protivnike, koje je prezirao iz dna duše. Oni, bivši radikali, setiše se da mu ovekoveče dužno poštovanje. Borislav Pekić je veliki srpski pisac, ali njegovi saborci iz Demokratske stranke, za dvadeset godina vladavine to nisu učinili. Ali radikali, presvučeni sad u naprednjake, koji znaju šta je politički marketing, uradiše to baš ispred nosa "žutih". Sve prema zaslugama, život ni ovaj put nije pogrešio, samo je potvrdio premise iz prve rečenice. Ostanimo još malo s Pekićem, jer to je čudesna životna priča, da nije tako, ne bi on bio tako veliki pisac. Pekić nije mogao bez politike. U autobiografskom stradaniju "Godine koje su pojeli skakavci" Pekić priča kako je on tokom Drugog svetskog rata, uz oca i neke komšije, u jednom banatskom selu nedaleko od Pančeva svako veče slušao radio London. Razgovori odraslih o politici posle vesti na Radio Londonu verovatno su mu posejali klicu politike, pa je on, već tada shvatajući šta je demokratija, kao gimnazijalac u Beogradu osnovao Pokret demokratske omladine. Posle izvesnog vremena uhapšen je sa svojim saborcima iako su bili samo balavi gimnazisti. Osuđen je na dvanaest godina robije. Pekić se vratio u politiku iz Londona gde je napisao svoja kapitalna dela, početkom devedesetih, i bio jedan od osnivača obnovljene Demokratske stranke. Na prvim višestranačkim izborima za poslanika DS u Rakovici gubi od Vojislava Šešelja. Ironija je potpuna, bivši Šešeljevi radikali sad mu podigoše zasluženi spomenik, a nisu to uradile demokrate. Zbog čega, bili su u Beogradu na vlasti dvadeset godina, danas nemaju odgovor na ovo pitanje. Samo kažu "Vučić to nije uradio iz poštovanja prema Borislavu Pekiću, nego iz marketinških pobuda". Čak i da su u pravu, da li Vučić lično, ili bilo ko drugi, ovim spomenikom su umili obraz Beogradu i Srbiji. Apsolutno je tačno da Vučić vešto plete pomenute marketinške mreže oko sebe. S tim u vezi neko je vešto uokvirio tu njegovu vrlinu, uobličio ju je u rečit vic koji se prepričava po beogradskim političkim salonima. Dakle, pozove dobri Bog Putina, Obamu i Vučića u svoje nebeske dvore i kaže im: Vas trojicu sam odabrao između svih zemljana da vam kažem – za sedam dana biće smak sveta. O ovome nema nikakvih razgovora, ovu moju volju saopštite zemljanima. Vrati se Putin u Moskvu, pozva u Kremlj svoje saradnike i saopšti im Božju volju, sazva press konferenciju i reče: "Poštovani građani, dragi Rusi, vi svakako znate da nisam vernik i do danas nisam verovao da Bog postoji. Danas sam se uverio, bio sam kod njega i on je naredio da vam prenesem njegovu odluku – za sedam dana biće smak sveta". Obama dođe u Vašington, izađe ispred Bele kuće, gde su ga čekali novinari. Reče im: "Poštovani građani Amerike, svakako vam je poznato da sam ja vernik, uvek sam kao i vi verovao u Boga. Upravo sam se od njega vratio, rekao mi je da vam prenesem njegovu odluku – za sedam dana biće smak sveta". Vučić stiže u Beograd, u zgradi Vlade zakaza pres konferenciju. Za mikrofonima je dugo držao zamišljenju kamenu facu i najzad saopšti: "Dragi prijatelji, građani Srbije, vi svakako znate da sve što sam radio i sve što radim, radim za dobrobit Srbije. Moram da vam saopštim tragičnu vest: bio sam kod Boga, on je odlučio biće smak sveta. Ja sam ga izmolio, ubedio sam ga, i on me je poslušao - da smak sveta odgodi za sedam dana". Vic svakako podseća na Vučićevo samoljublje, ali on svakako ne determiniše njegovo političko biće. On se setio Borislava Pekića i duga Srbije prema njemu. Drugi nisu, ne samo "žuti" nego ni Udruženje pisaca Srbije. Ovim gestom Aleksandar Vučić počeo je izbornu kampanju za opšte izbore koji su zakazani za 24. april, a koji ne nose neizvesnost ko će pobediti. Pobediće Vučić, odnosno SNS, ali se bojim da se u Srbiji neće ništa bitno menjati. Može Vučić da nas iznenadi, da oko sebe okupi ešelon sposobnih ljudi koji bi se obračunali s korupcijom u vrhu vlasti, koji bi se brinuli isključivo o boljitku zemlje i konačno da od Srbije naprave državu, da preskočimo ovo političko-socijalno umiranje gde se jedan čovek zapravo pita za sve. Može li to Vučić sutra uraditi? Teško, jer u krugu svojih saradnika nema te sposobne ljude, mnogo je oko njega "važnih i zaslužnih" partijskih drugova, svako od njih traži svoj deo. Ni Vučić ni Bizmark, u okolnostima gde ne postoji jasna svest o važnosti države, u krugu saradnika koji gledaju samo svoja posla – jer Srbija je takva već dve stotine godina – ne bi mogli da naprave te velike državničke korake. Ostaje nam da se bavimo dilemom ko će od opozicionih stranaka preživeti? Na toj listi potencijalnih mrtvaca mogu se naći skoro sve stranke, od DS do već pokojnog LDP. I zaista, šta je drugo preostalo, recimo Demokratskoj stranci Srbije, nego da ugine, ukoliko ne uđe u parlament. Čankovi "ligaši" će živeti duže od kornjača sa Galapagosa. S tim u vezi zanimljiv je Tadićev manevar u pregovorima sa "novim DOS-om". On je pregovarao s idejom da se ne dogovore, jer je vezan tajnom pupčanom vrpcom sa Vučićem. Oni, to je očigledno, imaju dogovor, Tadić neće ući vlast, neće biti ministar spoljnih poslova, a mogao bi da glumi socijaliste. Otuda Vučiću skloni mediji ovih dana pumpaju nekakovo istraživanje da Tadićev SDS ima čak 14 odsto biračkog tela!? Sve ovo prati Čanak, pa Vam udelio jedan savet: Ako ne znate šta da radite u politici, pažljivo pratite šta radi Nenad Čanak. On će sa Tadićem. Ove predizborne priče u Srbiji i opoziciono delovanje zalutalih političkih tutumraka mogu imati veze i sa dve premise - da li ste legli u krevt pogrešne devojke i da li na ramenima nosite pogrešnu glavu? Ne vidim razliku između ove dve dileme. Da li sve pomenuto može da ima veze sa Ivicom Dačićem poslednjim titularom crvenog skiptara u Srbiji? Moguće je! Šef Socijalističke partije Srbije je jedini istinski političar u Srbiji, učio je od najboljih. Hoće li mu to pomoći da preživi ove izbore? Zvuči banalno, ali da će Miloševićev naslednik imati ozbiljne problem najavila je javna ženska imenom Tijana Ajfon, koja je u jednom rijalitiju rekla da Dačić ima onu stvar malu kao palac. Usledili su posle ozbiljni lomovi. PUPS je, bez da obavesti Dačića, sklopio predizborni sporazum sa Vučićem. Vučić se javno ne ograđuje od saradnje sa socijalistima, ali ne bi "s nekim ljudima". Drugim rečima, ne bi sa Dačićem. U beogradskim političkim salonima se priča kako će Dačić imati ozbiljnih problema zbog svedočenja svog bivšeg šefa kabineta Branka Lazarevića u slučaju "Šarić". Ta priča je prazna puška, Lazarević nema ništa kobno za svog šefa i njegovim vezama s Šarićevim klanom. Mnogo ozbiljnije pretnje čuče u žbunu zvanom Dunav osiguranje i Galenika. Ove dva moćne kompanije vodili su poslednjih desetak godina socijalisti, a u njima je bilo svinjarija i prevara za dve Agate Kristi. Oni koji su u zatvoru tim povodom imaju uzrečicu "rekli nam Ružić i Dačić"… Scenarijo po Vučiću mogao bi da glasi: "Pobuna u SPS, smenjen Dačić, postavljen čovek koji drži reč". Ali ko u Srbiji veruje političaru koji drži reč i da li Dačić lako pada? Ne treba zaboraviti da je Dačić došao na čelo Socijalističke partije Srbije posle žestokih borbi unatar partije, posle tereta Miloševićeve zaostavštine i sudara s likovima koji su imali daleko bolje pozicije od njega. Dačić po malo liči na aparatčika iz onih bivših komunističkih vremena, ali na onog aparatčika koji opstaje u svim vremenima i sistemima. Na kraju, malo je bezgrešnih u viskoj politici Srbije, ako ih uopšte ima.

Pročitajte još:SNP Naši neće sa radikalima jer je Šešelj „suviše mek“ prema Vučiću!

Izvor: Pravda