Pravda

Pisali ste o ljubavnicima i i ljubavnicama poznatih ljudi. Da li ste osećali dozu odgovornosti dok ste stvarali ovaj roman i da li mislite da ćete možda ovom knjigom baciti drugačije svetlo na velika imena? Naravno, odgovornost je postojala, ali oberučke sam prihvatila umetničku slobodu koju nam fikcija nudi. Ne znam hoću li baciti drugačije svetlo na slavne ličnosti o kojima sam pisala, ali verujem da sam pokazala kako su i oni bili ljudi od krvi i mesa kao i mi. Zaljubljivali su se i patili, imali su svoje demone i mračne strasti. Svi su žudeli za ispunjenjem ili ljubavlju, ali se stvarnost umešala te im je bilo teško da to ispunjenje i dostignu. Birala sam ljude koji su u vezama imali drugačije probleme, probleme koji su i danas aktuelni u ljubavnim vezama i koji će, nažalost, uvek biti aktuelni. Stiče se utisak da se danas čudimo nekim stvarima i slobodoi kada su intimni  odnosi u pitanju. Vaša knjiga govori o tome kako je to postojalo oduvek, ali se skrivalo. Da li smo bili više licemerni tada ili danas? Mislim da je licemerje sastavni deo svakog društva. Zanimljivo je da su se kroz istoriju smenjivala doba sloboda i lažnog morala, ali da je licemerje postojalo u svim tim razdobljima. Verovatno nam se čini da je licemerje danas dostiglo vrhunac pošto smo odrasli uz priče roditelja, baka i deka, u čije vreme je sve bilo drugačije. Danas nas doslovno sa svih strana bombarduju vulgarnošću i nemoralom, zbog čega se većina zgražava, ali ih to ne sprečava da pomamno prate sve te priče i time podstiču još veće srozavanje. Koja priča je na vas ostavila najjači utisak i zbog čega? Nemoguće je odgovoriti na to pitanje. Svaka mi je posebna jer su moje i zato što sam uložila zaista mnogo vremena, istraživanja i razmišljanja u svaku. Ali ako bih baš morala da izdvojim neku, onda bi to bila Studija o usamljenosti koja govori o Van Gogu. Mislim da sam uspela prilično verno da predstavim sukob koji se odvijao u duši umetnika koji istovremeno žudi za bliskom osobom koja će mu pružiti toplinu i ljubav, ali ne želi ni da se odrekne usamljenosti koja mu omogućava da se svim bićem posveti stvaranju. Usamljenost je njegov usud, ali mu istovremeno pruža nešto što nijedna žena ne može, a to je da ne bude umetnik samo ujutru ili uveče, već da živi svoju umetnost svake sekunde svakog dana. Kakve zahteve obožavaoci postavljaju božanstvima kojima se klanjaju? Pre svega, ispunjenje nedostataka i nezadovoljstva s kojima ne mogu sami da se izbore. Da odgovore na pitanja na koja ne umeju sami da odgovore. U suštini, da nekako učine da sve što ne štima u njihovom životu volšebno dođe na svoje mesto. Zato i ima toliko propalih veza ‒ umesto da se ljudi uhvate ukoštac sa svojim problemima i onda se posvete ljubavi kako valja, oni se ponašaju kao da će samo partnerstvo rešiti sve njihove probleme. Kao da bi mogao da se stavi znak jednakosti između molitvi bogu da nas samo još ovaj put izvuče iz škripca, polaganja nade u političkog vođu koji će nas kao veliki tata povesti u svetlu budućnost i nesvesnog uverenja da će partner odagnati potisnute probleme koje godinama vučemo sa sobom. Ponekad se izražavate vrlo direktno, a ponekad koristite neobične opise. U jednom momentu vaginu nazivate hramom. Da li mislite da takva porođenja mogu da izazovu osudu javnosti? Nisam mnogo razmišljala o tome šta će javnost reći, ali drago mi je što su dosad sve reakcije veoma pozitivne. Trudila sam se prvenstveno da likovi deluju autentično. Od Raspućina, Sida i Nensi se ne može očekivati da koriste eufemizme i oni se izražavaju veoma prosto. Bodler se takođe ne usteže mnogo jer to ne bi odgovaralo duhu pesnika čije su pesme bile zabranjivane. Ana Karenjina se izražava uvijeno, Dostojevski metaforično, Lorka poetski... Neko doživljava vaginu kao hram zbog osećanja koja gaji prema partnerki dok je neko drugi doživljava kao oruđe manipulacije ili vaginu dentatu. Gde je granica između pornografije i erotike? Ta granica je subjektivna u zavisnosti od nečijih moralnih, estetskih i religioznih merila pa ne verujem da postoji neka definicija. Ja mislim da pornografija teži samo zadovoljavanju putenih nagona, dok erotika podstiče čulnost i pritom pruža estetsko zadovoljstvo. Erotika se ne može odvojiti od osećanja i lepote, koji su suvišni u pornografiji. Kakvu ste poruku želeli da pošanjete ovom knjigom? Nekad se pitam žele li pisci uopšte da pošalju poruku svojim delom i tad mi se čini da su pisali naprosto zato što su želeli da pišu. A ponekad mi se čini da svi nesvesno šaljemo kakvu poruku. Dok sam pisala, nisam razmišljala o poruci kao takvoj već sam se uživljavala u likove. Međutim, posle nekog vremena mi se učinilo da je poruka sve vreme pištala iz nekog dela mozga, a ta poruka je ljubav. LJubav je postala najotrcanija reč današnjice. Ona služi da se maskiraju seksualna zaluđenost, nesigurnost, strah, potreba, usamljenost, zavisnost, psihički poremećaji... Bilo bi lepo da ljubav bude samo ljubav i da se odvoji od svega što se potura kao to osećanje. Pročitajte još:„Ukradena sreća“ roman o tamnoj strani privilegovanih Izvor:Pravda/Marija Gojković