Pravda

Hrvatski ministar inostranih poslova Miro Kovač zvanično je upozorio Srbiju kako bi trebalo više da vodi računa o manjinama i poštuje njihova prava. Kakva drskost! Kao primer, naveo je da se ne poštuje ustavna i međudržavna obaveza da hrvatska manjina u Srbiji ima pravo na tri poslanička mandata u Skupštini Srbije dok Hrvatska svoje obaveze uredno ispunjava. I naši ministri Dačić i Stefanović, koji su se oglasili kako bi odbacili i demantovali Kovačevu tvrdnju, delovali su zbunjeno i iznenađeno, tako da su im izjave blage i nedorečene. Više je u tim izjavama naglašena želja za dobrosusedskim odnosima nego besprimerna Kovačeva drskost. Hrvatska je dosledna u svojoj politici prema Srbiji – politici iznenađenja. Stvarno se nije moglo pretpostaviti da će neko iz hrvatske vlasti, pogotovo iz HDZ, moći da izgovori tako nešto, a da ne pocrveni nakon svega što su učinili i čine prema srpskoj manjini u Hrvatskoj. Pošto je stvar potpuno jasna jer se Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, koji politički predstavlja hrvatsku manjinu, umesto da sam uzme mandate koje im garantuje Ustav Srbije, odlučio za predizbornu koaliciju sa Demokratskom strankom, sve je poprimilo konotaciju provokacije. Zaboravio je Kovač da su Srbi sve do raspada SFRJ bili konstitutivni narod u Hrvatskoj, koji su oni kao stranka i kao samostalna država pogromom i progonom pretvorili u manjinu. Nakon toga, etničkim čišćenjem, daleko najbrojnija manjina postajala je sve manja, da bi danas postala toliko malobrojna da je beznačajna u političkom životu Hrvatske. Ta mala etnička zajednica danas je, zbog divljanja ustaškog pokreta, najugroženija kategorija u Evropi. Ugroženija i od izbelica sa Bliskog istoka i Afrike, jer o njima brine cela Evropa, a o srpskoj manjini u Hrvatskoj i proteranim Srbima niko sem Srbije. Niko sa moćnog Zapada nije ni opomenuo, a kamoli zapretio Hrvatkoj, da ne može tako da postupa prema svojim državljanima. Zar nakon ubistava, pljačke i etničkog čišćenja 500.000 ljudi, od režima kome i sam pripada Kovač može nekome nešto da kaže i nekoga da uči šta su prava manjina? I ovo malo Srba što je ostalo u Hrvatskoj živi u stalnom strahu ne samo za status i imovinu nego i za elementarnu bezbednost i goli život. Ni sveštenicima SPC ne daju mira, proglašavaju ih za četnike usred Zagreba i otvaraju hajku i lov na njih i pravoslavne vernike koji u takvoj situaciji uopšte skupe hrabrosti da uđu u crkvu. Kovač to ne primećuje iako je doktorirao na Sorboni u Parizu baš međunarodne odnose – to na Sorboni nisu učili. Ministar Kovač kao da ne prati dešavanja u Hrvatskoj. Kao da ne zna da Srbe u Hrvatskoj trenutno predstavlja jedan Mirko Rašković, špijun hrvatske Sigurnosno obaveštajne agencije, SOA, koji sve vreme radi protiv naroda koji predstavlja. Raškovićev mandat je obična obaveštajna igra SOA. Zaboravlja da neki legalno izabrani predstavnici Srba u prošlom mandatu, kao što je Vojislav Stanimirović, nisu smeli da dolaze u Sabor Hrvatske jer su bili najgrublje vređani, pa i fizički ugroženi. Drugi aktuelni zastupnik srpske manjine, jedan od najlojalnijih Srba u Hrvatskoj kada je u pitanju hrvatska vlast je Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća i potpredsednik SDSS, koji nije učestvovao u ratu, ovih dana je proglašen za četnika. Doživljava uvrede, poniženja i u realnoj je opasnosti gde god se pojavi na javnom mestu, pa i na ulici. Time padaju u vodu sve lažne tvrdnje proustaškog režima u Hrvatskoj da Srbi ne bi tako prošli da su bili lojalni novoj hrvatskoj državi. Ako je neko bio lojalan, bio je Pupovac, a sada je, prema njihovim kriterijumima, i on četnik samo zato što je Srbin. Da li bi takvo ponašanja prema manjinama i njihovim političkim predstavnicima trebalo da budu uzor Srbiji? Naravno da ne. A, kada bi Srbija to nekim čudom i uradila, ceo svet bi se zgrozio i osudio takvo ponašanje. Hrvatsku, kojoj je to postalo standardno ponašanje, već decenijama niko ne proziva. Očito da Hrvatska u sadašnjim međunarodnim okolnostima može da radi šta hoće. Ma šta činila, ne može da pogreši. Jedino mora da pazi da ne pogreši prema SAD i NATO jer samo takve greške mogu skupo da je koštaju. Zbog velike podrške najveće svetske sile, Hrvatska je umislila da je Amerika na Balkanu. Da sve ono što rade SAD u svetu ona može na Balkanu. U takvu iluziju, koja se neće dobro završiti, Hrvati su upali zato što oni nisu država u NATO, nego su prva NATO država. Međutim, tajne veze zapadnih obaveštajnih službi i njihovih vlada sa ustaškim pokretom više se ne mogu kriti. Rezultirale su stvaranjem „nezavisne“ Hrvatske države, kojom upravljaju dosledni baštinici ustaškog pokreta iz Drugog svetskog rata. To je Srbima potpuno jasno, jer su kroz stradanja stekli instinkt prema ustaškoj opasnosti. Na Zapadu tu opasnost i zlo koje nosi niko ne prepoznaje niti u svemu tome vide nešto drugo sem demokratke države Evropske unije. Da bi se shvatilo šta se to događa u Ministarstvu spoljnih poslova Hrvatske, u hrvatskoj vladi i vlasti uopšte, nije dovoljno proučiti samo hrvatskog ministra spoljnih poslova Miru Kovača. Potrebno je zagrebati malo dublje po najvišim institucijama Hrvatske i pročiti i neke druge važne ličnosti. Tada stvari postaju potpuno jasne. Sve do ove nečuvene izjave Kovač je bio malo poznata politička ličnost iz diplomatskog miljea Hrvatske. Sve njegove funcije i postavljenja bile su u inostranstvu, dok ga Karamarko nije pozvao u centralu HDZ kao neophodnu pomoć i pojačanje u predizbornoj borbi za vlast sa namerom da ga postavi za svog ministra u vladi koju je planirao da vodi. Iako Karamarko nije postao premijer, Kovač je postavljen za ministra inostranih poslova. Kao doktor međunarodnih odnosa, on bi najbolje morao znati da se položaj i status Srba u Hrvatskoj ne da porediti sa položajem i statusom Hrvata u Srbiji. Međutim, Vladu Hrvatske čine proustaški kadrovi, a kada je ustaški pokret u pitanju on ima svoja pravila i nepisane zakone, gde ni Sorbona i nikakva nauka ne pomažu. Da se ustaški pokret uselio u Vladu Hrvatske, više nije tajna i svakim danom to se sve jasnije vidi, što kroz izjave novih ministara i drugih zvaničnika što kroz njihove biografije. Vidi se to i kroz javne ulične maniefstacije i medijsku popularizaciju ustaškog pokreta, koju ne sprečavaju, nego je što tajno što otvoreno podržavaju. U samom Ministarstvu vanjskih poslova Hrvatske druga ličnost u hijerarhiji, zamenik ministra je Zdravka Bušić (na slici iznad), sestra poznatog ustaškog teroriste Zvonka Bušića (na slici ispod). Ona spada u najuži krug osnivača HDZ, pa je veoma uticajna i moćna. Nema sumnje da će itekako uticati na spoljnu politiku Hrvatske, pa i na politiku prema Srbiji. Ta politika ne uliva nadu. Treba se prisetiti ko je bio njen brat Zvonko Bušić i po čemu je poznat? Bio je fanatizovani ustaški emigrant i terorista svetskog ranga, pripremljen za najveće terorističke akcije. On je 1976. godine organizovao otmicu putničkog aviona američke kompanije TVA. Akcija je bila široko organizovana, tako da su, pored drame u vazduhu, postavljene bombe na nekim javnim mestima u NJujorku. Prilikom demontaže bombe koja je postavljena na Centralnoj stanici u NJujorku poginuo je jedan policajac. Zvonko Bušić je zbog toga kao opasan i nepopravljiv terorista osuđen na doživotnu robiju u SAD. Zvonkov i Zdravkin rođak Bruno Bušić još je poznatiji u ustaškom pokretu jer je bio jedan od vođa radikalnog krila najveće ustaške organizacije – Hrvatskog narodnog vijeća. Bruno Bušić je postao simbol ustaškog pokreta pošto je 1978. godine ubijen u Parizu. Na zahtev Vlade Hrvatske (uticajnih ljudi HDZ), 2008. godine Zvonko Bušić je u SAD pušten iz zatvora i „proteran“ u Hrvatsku. Teško je poverovati ko mu je prvi saopštio da je oslobođen kazne i da će biti pušten na slobodu – sadašnja predsednica Hrvatske Kolinda Grabar- Kitarović (tada na funkciji veleposlanice u Kanadi). Ta činjenica nije sporna jer je to u svom intervjuu detaljno objasnio sam Zvonko Bušić. Razočaran dešavanjima u Hrvatskoj, Bušić je 2013. godine izvršio samoubistvo. Nije to jedini slučaj oslobađanja ustaških terorista koji su izvršili teška krivična dela. Tako je iz zatvora u Nemačkoj na intervenciju Vlade Hrvatske pušten Bože Vukušić iako je izvršio ubistvo i, kao i Zvonko Bušić, osuđen na doživotnu robiju. Ko zna koji put, jasno se potvrđuje snažna veza, pa i poslovni odnosi i dilovi, između vlada i obaveštajnih službi zapadnih zemalja i ustaškog pokreta i rukovodstva Hrvatske. Saradnja traje decenijama na obostrano zadovoljstvo, i pitanje je kada će se prekinuti. Naravno da je to veliki problem za Srbiju, Republiku Srpsku i Srbe u celini. Veliki problem srpskog rukovodstava i drugih političara je u tome što su sami sebe ubedili da po svaku cenu moraju čuvati dobre odnose sa Hrvatskom. Dobrosusedski odnosi su jedan od uslova za ulazak u EU. Međutim, da li su dobri odnosi uopšte mogući, bez obzira koliko su važni, ako druga strana neprekidno provocira, preti, vređa i ponižava. Hrvatska dobro zna koliko su nam ti dobri odnosi važni i upravo zato ih sabotira i kvari. Ipak, ovo je tek početak i daleko lakša faza u međudržavnim i „dobrosusedskim“ odnosima sa Hrvatskom. Teža faza tek predstoji, a to će biti faza zahteva i ucena. Šta će Hrvatska sve tražiti i čime će nas ucenjivati za ulazak u EU, može se donekle i pretpostaviti. Ipak, nemoguće je sve predvideti zbog njihove neograničene drskosti. Jasno je da će biti i teritorijalnih zahteva. Sada bi trebalo da se upitamo da li smo spremni za takve situacije, u kojima ćemo se sigurno naći. Naša nada je u tome da će Hrvatsku obuzdati najmoćnije članice EU, pre svega Nemačka. Ta nada svakim danom sve više slabi, jer trebalo bi imati u vidu sve veću razjedinjenost i sve manji uticaj vodećih zemalja na ostale članice Unije. To je pokazala migrantska kriza, gde su samovolja i neposlušnost sve izraženiji. U sadašnjim uslovima Hrvatsku mogu obuzdati samo SAD. Drugo je pitanje da li SAD to žele. Jedini pravi način koji proustaški režim u Hrvatskoj razume jeste da im se sve što urade drugima vrati istom merom, pa i sa kamatom. Međutim, srpska vlast, pa i srpski narod i tu imaju veliki problem – moralni. Da li mi možemo prema hrvatskoj manjini ili bilo kojoj drugoj manjini u Srbiji činiti ono što Hrvatska čini Srbima u Hrvatskoj? Ne možemo! Samo lud bi činio ono što su oni činili i čine Srbima u Hrvatskoj: ubijanje, pogrom, etničko čišćenje, proterivanje, pljačka imovine, zabrana povratka, plansko sprečavanje povratka, policijska saslušanja, zatvori, montirana suđenja, plansko sprečavanje istraga i procesuiranja za zločine nad Srbima itd. Možemo li dozvoliti razularenoj rulji da visi kao pretnja bilo kojoj etničkoj grupi u Srbiji, kao što se to dešava prema Srbima u Vukovaru i drugim mestima širom Hrvatske? Naravno da ne možemo i nećemo to dozvoliti, jer bi tako postali isti kao oni. Samo u Hrvatskoj postoji zvanična bezbednosna mera u vidu preporuke Srbima u Vukovaru da se na nekoliko dana sklone iz grada, da privremeno negde otputuju, dok se vrše razne komemoracije ili proslave. To nigde nema pa ne treba da bude ni kod nas. Znači, po pitanju manjina, Hrvatskoj ne možemo vratiti istom merom, jer bi prekršili mnoge međunarodne pravne norme i trajno uništili svoju čast i humanost. Uništili bi ono što narod zove čojstvo – sposobnost da zaštitimo drugoga od sebe. Ali zato kod ostalih međudržavnih stvari i poteza ne treba imati nikakve rezerve ni respekta, i na sve bi trebalo uzvratiti energično, istom merom, pa i sa kamatom. Tu se radi o kojekvom ometanju trgovine, ometanju protoka roba na granicama, odnosu prema raznim kompanijama i predstavništima, razmeni turista, proputovanjima i sl. Tu stvarno mora jedino pravilo biti – uzvratiti istom merom. Isto tako, na drske i provokativne izjave hrvatskih državnika i političata trebalo bi energično uzvratiti bez redovne ograde da želimo dobrosusedske odnose. Naravno da ih želimo, ali ne po svaku cenu.

Pročitajte još:PUKOVNIK JEVTOVIĆ UPOZORAVA: „Vojna neutralnost“ je najveća i napodmuklija prevara u srpskoj istoriji!Ako jedan manastir u srcu Srbije nismo mogli da sačuvamo, kako ćemo onda Srbiju sačuvati?

Izvor: standard.rs