Pravda

Britanski Bi-Bi-Si danas je objavio njenu ispovest, koja otkriva jezivo iskustvo devojčice koju je oteo pedofil: - Sećam se Božića 2001. dan je bio stvarno divan, kao i prva polovina Nove godine 2002., piše Alisija. Nova godina uvek je bila dan slavlja u mojoj porodici. Imali bi veliki ručak - moja majka bi spremila svinjetinu i kiselo zelje - i te godine su bili moja majka, otac, brat, njegova devoka i moja baka, i to su bili zadnji trenutci mog detinjstva koji su bili mirni. Gde sam bila samo Alisija. U nekom trenutku između večere i deserta, pitala sam majku mogu li otići da prilegnem. Rekla sam joj da me boli stomak. Zapravo sam ustala od stola, prošla pored božićnog drvca koje je bilo pored ulaznih vrata, i otišla da upoznam osobu za koju sam mislila da mi je prijatelj. To uopšte nije bilo nalik meni. Bila sam devojčica koja se plašila mraka, i nikad nisam izlazila sama po noći bez odrasle osobe. Sećam se kako sam te večeri hodala po ulici duž bloka, a ulice su bile prekrivene ledom i nikog nije bilo. Najviše se sećam tišine. Psi nisu lajali, nije bilo nikakvog zvuka osim zvuka snega pod mojim nogama. Sećam se kako sam stajala na uglu, i mali glas u mojoj glavi konačno je progovorio - moja intuicija - i rekao je: "Alisija šta to radiš? Ovo je jako opasno i moraš se vratiti kući." Okrenula sam se i krenula nazad, ali sam onda čula kako neko doziva moje ime - i u sledećem ternutku bila sam u autu s tim muškarcem, i smesta sam se počela plašiti za sopstveni život. Do tog trenutka, moje detinjstvo je bilo srećno. Moja majka je bila kod kuće većinu vremena, uvek sa mnom, kad god sam je trebala, kao i moj brat koji je devet godina stariji od mene. Moj otac je radio duge smene, ali uvek je odvajao vremena za porodicu. Bili smo - i još uvek smo - bliska porodica. Moje detinjstvo bilo je puno zabave. Nedavno sam gledala porodične snimke iz mog detinjstva, i stvarno sam bila srećno dete. Sa druge strane bila sam stvarno tužna kada sam otkrila da svet nije poput mjuzikla gde svi plešu i svi pevaju. S internetom me upoznao stariji brat. Uvek je igrao igre onlajn, mislim da je jedna od njih bila Diablo. Nije me zanimala ta igra, ali izgledala je poput igre na ploči, i shvatila sam da je internet super mesto za igrati igre s drugim ljudima. Mislila sam da internet samo tome služi. U to vreme internet je tek ulazio u domove, i moji roditelji su mislili da su bratu i meni poklonili taj divan poklon. Razgovarali su sa mnom o opasnosti od nepoznatih osoba. Ipak, postoji razlika između stranca kog sretneš na ulici i stranca kog upoznaš onlajn. LJudi se onlajn čine kao stranci, ali onda ih upoznaš, i ubrzo se učine poput prijatelja. U 2001. i 2002. godini vrlo je malo ljudi obrazovalo decu o opasnostima interneta. Dobila sam svoje korisničko ime i otišla onlajn. Moji prijatelji i ja pričali bi o raznim stvarima. Činilo se kao vreme pre nego što su deca otkrila da postoji mogućnost sajber konverzacije, i činilo se kao da se onlajn svi dobro slažu. Najpopularniji klinci pričali bi s manje popularnima. Osećala sam se sigurno. Bio je tamo i jedan dečak za kog sam mislila da je mojih godina, kog nisam poznavala, i on je voleo sve što sam i ja volela. Slušao je sve što sam imala reći, dan i noć, davao mi savete. Bio je neko kome sam se mogla žaliti i dobiti utehu tokom osam-devet meseci pre moje otmice. NJega sam krenula upoznati na Novu godinu, on je osoba koja me otela u svom autu. Zgrabio mi je ruku toliko čvrsto da sam mislila da je slomljena, a zatim je davao naređenja. Stvari poput: "Budi dobra, budi tiha!" Ako ne budem slušala, rekao je, staviće me u gepek. Pojurio je niz ulicu i pored moje kuće. Pomislila sam "možda će samo napraviti krug oko kvarta". Potom: "Možda će samo otići do sledećeg kvarta". Pratila sam ulične znakove, koji su od poznatih ubrzo prerasli u imena ulica koja nisam nikad videla. Nakon nekog vremena, dovezli smo se do naplatnih kućica i sećam se kako sam mislila: Ovo je moja šansa, sad će me spasiti jer će osoba u kućici videti dete kako plače i pozvati policiju i sve će biti gotovo. No, muškarac u naplatnoj kućici me nije video ili nije mislio da nešto nije u redu. Automobil je ponovno ubrzao. Sećam se kako sam gledala kroz prozor i videla telefonske govornice i mislila "Šta ako bih mogla doći do jedne od njih, šta bih rekla svojima? Kako bih se mogla izvući i reći da sam u opasnosti?" Ne postoje reči kojima bih mogla opisati strah i jezu od pomisli da bi ta osoba mogla zaustaviti auto pored puta i ubiti me u bilo kojem trenutku. Nastavio je da vozi oko pet sati, od moje kuće u Pitsburgu do Virdžinije. Konačno, automobil je stao, on me izvukao napolje i odvukao u kuću - i vukao me niz stepenice koje su u mojoj glavi izgledale kao da nemaju kraja. Jednom kada me dovukao u podrum. Na zidovima su bile sprave koje moj 13-godišnji um nije mogao shvatiti. Potom mi je skinuo odeću i rekao: "Ovo će ti biti jako teško. U redu je, plači." Nakon toga mi je stavio ogrlicu za psa oko vrata i odvukao me u svoju spavaću sobu i silovao. Lancima me vezao za pod pored kreveta. Silovao me, tukao i mučio u toj kući puna četiri dana. Moram vam reći da je neverovatno koju reakciju dobijem ponekad kada to kažem. Katkad ljudi kažu: "Imala si sreće, to nije toliko dugo". Uistinu su to znali reći. Želim da svima bude jasno da se bol ne može definisati kroz vreme trajanja, već kroz način na koji to iskustvo utiče na osobu. Način na koji ih pogodi. Bez obzira da li ste zarobljeni četiri dana ili vas godinama zlostavlja neko koga volite, ili ste napastvovani 15 sekundi dok se vozite autobusom, bitno je vaše iskustvo i bol koji to definiše, a ne dužina vremena ili šta se točno dogodilo. Kada sam se pokušala boriti protiv njega, slomio mi je nos. A već je oteo dete, već mi je činio neizgovorive užase, zašto bi ubistvo bilo nešto što ne može uraditi? Četvrtog dana mi je rekao: "Počinješ mi se previše sviđati. Večeras ćemo se malo provozati". Znala sam da u tom trenutku  ne postoji ništa što mogu učiniti. Znala sam da će me ubiti. Taj dan mi je dao hranu po prvi put u četiri dana, i otišao je na posao. Sećam se da sam se molila i plakala, istinski molila, i mislila sam na sve stvari koje bi učinila da sam jača, da sam lik u filmu o superjunacima. Mislila sam: "Ubiće me, ali neću otići bez borbe, možda i pobedim". Onda sam shvatila da sam već mnogo puta izgubila. Uskoro sam izgubila svaku nadu. Razmišljala sam mnogo o svojim roditeljima tih dana. Znala sam da tragaju za mnom i da me vole. Nisam uopšte sumnjala da će me naći. Mogli bi pomeriti planine, učinili bi sve da me zaštite. Znala sam da neće stati dok me ne nađu. Jedino je pitanje bilo hoće li me naći živu ili mrtvu. Mislila sam: "Kada sam im zadnji put rekla da ih volim. Znaju li koliko ih volim?" Počela sam prihvatati svoju smrt. "Otpovila" sam u bunilo. Iznenada sam čula zvuk ljudi kako lupaju po ulaznim vratima. Kako sam izgubila svu nadu, mislila sam da me dolaze ubiti, stoga sam se otkotrljala ispod kreveta kako bi se sakrila od njih. Čula sam ih kako se kreću vrlo brzo po kući. Čula sam kako viču: "Čisto! Čisto! Čisto! Čisto!" Danas znam tačno što to znači, ali tada nisam imala pojma. Verovatno sam napravila neki zvuk, jer sam čula muškarca kako govori: "Nešto se mrda tamo!" Videla sam čizme kako dolaze pored kreveta. Muškarac mi je naredio da izađem  i da dignem ruke u zrak. Sećam se kako sam vukla taj hladan, težak lanac, i pokušavala da dignem ruke u vazduh, a istovremeno se prekriti sa njima. Nisam imala odeću. Gledala sam u cev pištolja. Mislila sam: "Sada ću umreti. To je to!" Potom se muškarac okrenuo i videla sam FBI na pozadini njegove jakne. Svi ti agenti utrčali su u sobu. Prerezali su lanac oko moga vrata i pomogli mi da ustanem. Oslobodili su me. Dali su mi novu šansu za život. Ti muškarci i žene, oni su moji anđeli. Dok sam bila zarobljena, moj otmičar je pustio snimke mog zlostavljanja. Jedan od gledaoca je prepoznao devojčicu iz videa kao nestalu, s plakata. Bitno je napomenuti da je većina dece spašena zahvaljujući plakatima i obaveštenjima objavljenim na internetu, radiju, televiziji i tako dalje. Ako naiđete na tako nešto o nestaloj osobi, obratite pažnju. Gledalac snimka je otišao do telefonske govornice, nazvao je FBI i dao im je korisničko ime zlostavljača. Uz pomoć imena, FBI je pronašao njegovu IP adresu, koja ih je dovela do mene. Bilo je to čudo. U suštini, jedno čudovište je izdalo drugo. Imala sam toliko sreće. Da su ti agenti zastali iz nekog razloga, danas možda ne bih bila ovde. Zlostavljač je trebalo da se vrati kući u 16.30, a agenti FBI-ja stigli su u 16.10. Ovo je savršeni primer zašto je svaka sekunda bitna. Moja porodica i ja zakleli smo se da ćemo pomoći  u spašavanju druge dece. Shvatili smo da je greška u celoj priči bila činjenica da u školama nije bila nikakva edukacija o bezbednosti na internetu. Nakon perioda lečenja, kada sam imala 14 godina, krenula sam u škole, držala prezentacije i delila sovju priču. Danas, gotovo 14 godina kasnije, i dalje nastavljam svoju misiju, delim svoju priču s ljudima širom sveta, i savetujem porodice o bezbednosti na internetu. Sada magistriram forenzičku psihologiju, i planiram da radim sa decom i porodicama koje su bile žrtve otmice ili seksualnog izrabljivanja. Godinama sam imala problema sa ličnim vezama. Dodiri puni ljubavi iznenadno bi se učinili zli i puni pakosti. Ipak, uspela sam da prevaziđem bolene uspomene i nakon magistrature se udajem. Moj verenik podržava moju misiju i divan je muškarac, a još važnije, divan je prijatelj. Ono što je najbitnije zapamtiti, i trebalo mi je dugo da naučim, je da se kod silovanja uvek sve vrti oko moći i kontrole, a kod ljubavi nikad, završava svoju ispovest Alisija. Otmičar Alisije, Skot Tyri, 2003. godine priznao je krivicu za otmicu, zlostavljanje i pornografiju. Osuđen je na 19 godina i sedam meseci zatvora.

Pročitajte još:NE MOŽE JEZIVIJE: Pripadnici Islamske države deci daju da igraju fudbal glavama ubijenih neprijateljaRat u Siriji do sada košta 275 milijardi dolara

Izvor: Jutarnji list/Bi-Bi-Si