Veruje se da je državni udar u Turskoj izvestan, a vlast u Ankari je preuzimanje kontrole nad listom Zaman objasnila upravo takvom opasnošću. Piše: Siniša LJepojević
Lideri Evropske unije, suočeni sa dubokom i višeslojnom krizom i nesposobnošću da pronađu održiva rešenja, sve više se upliću u spiralu ponora te evropske integracije. Najnoviji, do sada verovatno najneprijatniji primer je nagoveštaj dogovora sa Turskom o izbeglicama iz ratom opustošenih zemalja. Nije izvesno šta će na kraju i biti od tog dogovora, ali sam njegov nagoveštaj otkriva da se EU sa Turskom upustila u zakonom zabranjenu trgovinu ljudima. Verovatno niko u Evropi nikada nije ni slutio da će EU, koja je celom svetu delila i još uvek deli lekcije o humanosti i poštovanju prava, dospeti do toga da i sama postane trgovac ljudima i njihovom nesrećom. Prema nacrtu dogovora, EU će direktno iz Turske preuzimati izbeglice po sledećem principu: kada jednog ilegalnog migranta vrate iz Grčke i Turska ga prihvati, onda će jedan koji je već u Turskoj putovati za Evropu. Ali ne bilo koji nego samo onaj ko je iz Sirije, a o tome ko je iz te zemlje a ko nije, odlučivaće Turska. I tako praktično u nedogled, a za tu uslugu Turska će u naredne dve godine od EU dobiti šest milijardi evra. To takođe znači da će u EU doći stotine hiljada novih izbeglica, barem do decembra 2018, kada bi dogovor trebalo da prestane da važi. Deluje kao „skrivena kamera“, ali to su punih 12 sati u Briselu dogovarali lideri EU sa predsednikom vlade Turske. To je čista trgovina ljudima i to za velike pare poreskih obveznika EU. Uz to, time se uopšte ne zaustavlja priliv izbeglica, one će i dalje dolaziti, ali navodno sada legalno, i ko će tu čast da dobije, odlučuje Turska. To je prljav posao, a lideri EU su poručili javnosti da je napravljen „iskorak u dobrom pravcu“ i da je „okončana izbeglička kriza“. Ali, to nije sve. Turska je, da bi tu trgovinu ljudima prihvatila, tražila ne samo više novca nego i da se ubrza njen prijem u EU i da se do juna ukinu vize za njene građane. I to je navodno prihvaćeno, jer je deo „izbegličkog paketa“. Turska je praktično ucenila EU i evropski lideri su upali u tu zamku i prihvatili ucenu.
Ugovor o izbeglicama je kriminalan
Sada navodno eksperti – briselski ljudi bez lica – rade na detaljima dogovora, a lideri će se ponovo sastati 17. i 18. marta da odluče šta će i kako će. Potom sledi izjašnjavanje vlasti država članica, a za sada je, kako tvrdi Budimpešta, mađarski premijer Viktor Orban stavio veto na dogovor. To u Briselu nije saopšteno. A nemački kancelar Angela Merkel je prihvatila ideju dogovora, ali tvrdi da o prijemu Turske u EU „nema govora“, o tome se neće razgovarati. Problem je i ukidanje viza za građane Turske. Predsednik Francuske Fransoa Oland je rekao da za to postoje 72 uslova, koje Ankara mora da ispuni. Do juna? Malo verovatno. Uz to, Šengenska pravila – znači jedinsteni principi viza i kretanja – praktično više ne važe jer je osam od 26 članica tog sistema već suspendovalo Šengen i uvelo nacionalnu kontrolu granica. Drugim rečima, sudbina dogovora je krajnje neizvesna i nije jasno šta će na kraju biti. Neizvesnost, pored političke, dodatno osnažuje i pravna sudbina dogovora. Prema već iznesenim analizama Ujedinjenih nacija i organizacija za zaštitu ljudskih prava, dogovor sa Turskom je protivzakonit. On je u sukobu ne samo sa međunarodnim konvencijama nego i sa pravom same EU. Zabranjena je diskriminacija, što je u ovom slučaju flagrantna, jer izdvaja samo Sirijce. Drugi nemaju takva prava, a nije dozvoljeno ni grupno proterivanje onih koji traže azil, što predviđa dogovor sa Turskom, a reč je o proterivanju iz Grčke. Sve je to po zakonima EU zabranjeno a lideri Unije „ponosno“ saopštavaju da su napravili iskorak. Nije izvesno ni da li će biti šest milijardi evra, koliko je tražila Turska. Prošlog oktobra je, prema sličnom dogovoru, Turskoj obećano tri milijarde, ali do sada ni jedan evro nije uplaćen. Poseban problem je, što je takođe pravno pitanje, na koji način će Turska odlučivati ko će biti prebačen u Evropu, a ko neće. Koji su to mehanizmi u turskoj državnoj infrastrukturi kojima EU treba da veruje i da se na njih osloni. Poznat je stepen korupcije i javna je činjenica da se sirijski pasoš može kupiti na nekoliko mesta u Turskoj.
Preti li vojska Edroganu?
Sve izgleda neverovatno i, kako je rekao jedan engleski komentator, „grozno“. Ali malo je verovatno da su svi ti akteri – od turskih do evropskih – blesavi i ludi. Ili, barem nisu svi. Na trenutak se može pomisliti da se Turska malo preigrala, a da evropski lideri nemaju izbora. I ta pomisao takođe ne pije vode. Turska jeste u nezavidnoj situaciji, uplela se u regionalnu igru, za koju ipak nema dovoljno kapaciteta, a na domaćoj sceni se problemi samo gomilaju, od političkih do ekonomskih. Lideri EU veoma dobro znaju s kim imaju posla i svesni su, naravno, šta čine ovim dogovorom, bez obzira na nesposobnost i paniku u kojoj se nalaze već izvesno vreme. Nameće se ustvari pitanje ko je stvarni autor dogovora i pod čijim je to tako jakim pritiskom EU pristala na te ponižavajuće uslove. Opšti je utisak da se Turska već izvesno vreme, najblaže rečeno, nerazumno ponaša, i da je time sama sebi stvorila ogromne probleme, a u problemima ljudima može svašta pasti na pamet. Ali, uprkos tome, vlast u Ankari ipak nije potpuno izgubila pamet i sigurno je da ne bi na takav način ucenjivala EU da nema nečiju podršku i čak instrukcije. Uprkos svom ogromnom potencijalu i prirodnoj važnosti, Turska je još uvek država klijent. Vrlo je verovatno da ta ista sila vrši pritisak i na lidere EU, koji nemaju snage da joj se odupru, kao ni mnogo puta do sada u raznim drugim slučajevima, i da se prihvatanjem načelnih dogovora samo pokušava kupiti vreme. I kod te velike sile i kod domaće javnosti. Opšte je uverenje i u EU i u celoj Evropi da je takozvana migrantska kriza američki projekat, čiji je realizator Turska. Da, reč je o Americi. Ali u ovom slučaju sramnog dogovora EU i Turske možda i Amerika kroz svoj pritisak takođe kupuje vreme. Jer unutrašnja situacija u Turskoj se veoma brzo komplikuje, pre svega ekonomska i politička, pa bi u toj zemlji mogle da se dese neke (ne)očekivane promene. Treba podsetiti da Turska ima istoriju državnih vojnih udara, a trenutno je teško videti na koji način bi ta zemlja mogla da izađe iz začaranog kruga u koji se uplela izuzev takvog jednog drastičnog poteza. Često se sada govori kako je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan minulih godina „desetkovao“ vojsku, uhapsio oko stotinu generala i pukovnika, pa vojska nema više nekadašnju snagu. Hapsio jeste, ali izgleda da vojsku još nije slomio. Nedavno je jedan zapadni diplomata primetio da, kada razgovara sa turskim diplomatama, pa onda sa visokim vojnim oficirima, ima utisak da te dve grupe dolaze iz dve različite zemlje. Toliko se njihovi stavovi razlikuju. Mnogi hroničari veruju da je državni udar čak vrlo verovatan, a vlast u Ankari je preuzimanje kontrole nad čitanim listom Zaman objasnila sprečavanjem državnog udara. Ironija je da bi takav razvoj odgovarao i Americi i EU. A onda, što kažu Arapi, „drugi dan, druga nafaka“.
Pročitajte još:
Izvor: standard.rs
